Zasluženi odmor

Treba da posetiš psihijatra.

To je rečenica koju veoma često čujem i moj komentar je da se slažem. Apsolutno ste u pravu, treba da posetim psihijatra... jer me vi činite ludom.

Da, vi. Baš vi.

Prema nekim ljudima se ponašam veoma lepo. Zaista, volim ih i čuvam ih. Dok su oni bezbroj puta izigrali moju ljubav otišavši da se potuže na mene. Zamislite, tražila sam od brata da mi donese čašu vode, a on je otišao do tate. Oh, kako divno! Ne znam kako da mu se zahvalim za to, ali, naći ću već načina. Ipak, ja sam njegova starija sestra i ja ću mu biti više biti potrebna nego iko drugi. I, on će to kasno uvideti... možda čak ni neće uvideti.

Hm, možda da počnem da snimam svoje dijaloge? Možda i monologe... Čisto da ljudi ne bi izvrćali istinu i da ja ne bih bila bolesna osoba koja ima fikcije! Fikcije, kažem!

Eto, ja izmišljam, a nemam ljude koji će da podrže moju stranu priče. Čoveče, možda patim od šizofrenije? No, ko će ga znati?

I tako, dan za danom prolazi, ja sve luđa i luđa bivam. Ne svojom voljom.

Evo, baš sam spakovala svoje kofere i zaputila se ka sedmom spratu. Hm, sedam. O tome neki drugi put. Ako bude bilo drugog puta.