Prepuklo mi srce bačko.

Nisam nacionalista, niti separatista. Samo volim moju Vojvodinu, njen Srem, njen Banat i njenu Bačku, kao i njene ravnice na kojima ležim, njeno Sunce koje me greje, njeni vetrovi koji mi šibaju lice, njene šume koje život čine lakšim, njene vode koje inspirišu i njeno nebo koje se spaja sa ravnicama i čini savršenstvo.

Ipak, mislim da je Miroslav Antić mnogo bolje to rekao.

VOJVODINA

Volim je od štala do neba, od blata do pšenice,
toplu od ciganskih gudala i blagdanskih očenaša,
vršidbenu i zadušničku, smeđu kao devojačke pletenice,
tu zemlju čardaša, čaša i bezemljaša,
gde su služili bdenija i ljude za glavu skraćivali,
gde su starice tepale i pragove branili golim šakama,
pa su je brali i jeli rukama, pa su crkavali i živeli,
pa su je voleli ljudi, i kleli, i psovali, i plakali, -
tu Vojvodinu bogomojačku, i bezbožničku, i vinsku,
belju od jaganjaca, crnju od paljevina,
tu Vojvodinu svetonikoljsku, velikogospojinsku,
kad se lumpovalo od Vršca do Temišvara, Sombora i Segedina,
pa niko nije imao u brkovima gustu pesmu kao taj narod
robijaški i prvomajski, razbijenih temena i zuba,
ta Vojvodina ašova, britvi, molitvi i šamara,
zarasla u želje, u laž, u borbu, u izdajstvo, u ljubav -
volim je, jer svi smo široki i obični kao ova ravnica,
jer smo i veliki i prokleti na ovim zelenim travama,
i milioni rumenih suludih zvezdanih ptica
večito će lepršati nad našim umornim glavama.

I volim je prosjačku pred crkvama, nedeljama u ritama,
i svatovsku, astragansku, neucveljenu bolovima,
i Vojvodinu vašarsku i hramonikašku, čas raspusnu, čas pitomu,
i birtijašku, što osvanjiva štucajući pod stolovima,
pa Vojvodinu bečku i varmeđsku, sa tuđim barjacima pred četama,
K.u K. regimente, kraj druma istorija silovana i zaklana
i Vojvodinu solunsku i krfsku nad bajonetima
sivu kao vojnička smrt u koporanima i zajedničkim rakama,
ej, pa je volim šestoaprilsku, logorašku, isprebijanu,
obešenu o bandere, probušenu po čelima,
uzoranu od tenkova, od krvi izopijanu,
i partizansku, kad je oktobra donela proleće selima,
volim je koliko je zla i dobra. Volim je podjednako.
Prskajte kajsije zvezda z kosi drveća njenog.
Uvek će biti krovova pozadi krova svakog,
jer uvek se rumeno nastavlja na rumeno.
I danas, zemljo rodna, kad nisi bosonoga,
kad nisi gola beda, u dronjcima i plaču,
ti, što se moliš bogu, ti što pljuješ na boga,
ti što si dugovala i naplatila račun,
nazdravlje, diži čaše, razbij astale šakom,
zapevaj preko njiva, neka zabride kosti,
volim te što si prosta, sirova, divlja tako,
i tako mnogo luda, volim te... volim... oprosti,
ti, što si danas lepša, ti, bez krasta i vaški,
ti, ljuljaško i rako - žut, zubat osmeh ne skrivaj,
pevaj pijano racki, mađarski, totski, vlaški,
makedonski i lički, preko dalekih njiva,
i voleću te uvek, krvavo moje odojče i srećo nova,
jer se ne stidim tvog otegnutog govora i slanine i kudeljnih gaća,
od paorske sam krvi, psovki, radosti, snova...
Razdrlji prsluk i gutaj! Ja ovu zdravicu plaćam!
Verujem vo jedinu i vo jed i vo inu
ravnicu - mater moju i zapljuvanu i svetu,
tu Vojvodinu u soli, u hlebu i u vinu,
i ne verujem joj, veru joj njenu i krv joj somotsku i prokletu
a slepački joj se molim dok mi na usni rđa i rže i miriše
blagoslovena kao pričest i zrno aprilske kiše
i dok me kolje pod grlom njen dah ljut kao vile,
pa teme i čelo škropi beli cvet bagremova,
i dok se rvem sa žitom, dok zvezde po meni mile,
a ona rominja i tinja i survava se sa krova
sva toržestvena i rožestvena od lepote i rugla
i kao srce mokra i kao srce okrugla.
Jao, ravnico zlosutnico! Zlatna sačmo u sisi!
Jao, svevišnja moja iz birtija i crkava!
Ti, dušo, što isplažena i bosonoga visiš
i pozlaćena i plaćena i detinjasta i lukava,
a tako sasvim sveta i zlikovačka i lomna,
i kao nebo niska, i kao nebo ogromna.

II

Volim je od štala do oltarskih dveri i od blata do pšenice,
toplu od ciganskih gudala i blagdanskih očenasa, vršidbenu i zadušničku,
smeđu kao devojačke pletenice,
tu zemlju čardaša, čaša i bezemljaša,
gde su služili bdenija i ljude za glavu skraćivali,
gde su starice tepale i pragove branile golim šakama,
pa su je brali i ždrali rukama, pa su crkavali i živeli,
pa su je voleli ljudi i kleli i psovali i plakali.
Tu Vojvodinu bogomoljačku, i bezbožnicku, i vinsku,
belu od jaganjaca, crnu od paljevina.
Tu Vojvodinu svetonikoljsku, velikogospojinsku,
kad se lumpovalo od Vršca do Temišvara, Sombora i Segedina,
pa niko u brkovima nije imao gustu pesmu kao taj narod
robijaški i prvomajski, razbijenih temena i zuba,
ta Vojvodina ašova, britvi, molitvi i šamara,
zarasla u želje, u laž, u borbu, u izdajstvo, u ljubav.
Volim je, jer smo svi široki i obični kao ova ravnica,
jer smo i veliki i prokleti na ovim zelenim travama,
i milioni suludih, rumenih zvezdanih ptica
večito će lepršati nad našim umornim glavama.

III

Muču steoni vinogradi. Peni se jesen u kacama.
Rdaju po bespućima vetrovi sa kutnjacima masnim od slanine.
Rodio te otac. Ubio te sin. Brat bratu o vratu i po vratu.
A krstovi najveće drveće. A grobovi najviše planine.
Na usni tamjan i kanfora. Nozdrva od bosiljka bela.
Zubi utrnuli od bećaraca i truli od opela.
Jao, ravnico! Jao, krtico! Jao, bezglava tico!
Moja žetvo i žito. Moja kletvo i tugo.
I jao, Vojvodino - gladna godino, i Vojvodino - dugo.
Širok Dunav. Široke pustare. Široko garavo oko.
Od svetog Čarnojevića, do svetog skeledžije na Tisi,
oče naš u opancima, u katancima i lancima,
oče naš iže jesi i iže nisi.

IV

I volim je prosjačku, pred crkvama, nedeljama, u ritama,
i svatovsku, astragansku, neucveljenu bolovima,
i Vojvodinu vašarsku i harmonikašku, čas raspusnu, čas pitomu
i birtijašku što osvanjiva štucajuci pod stolovima,
pa Vojvodinu bečku i varmedsku sa tuđim barjacima pred četama
K.U.K. regimente, kraj druma istorija silovana i zaklana,
i Vojvodinu solunsku i krfsku pod bajonetima,
sivu kao vojnička smrt u koporanima i zajedničkim rakama.
Pa je volim šestoaprilsku, logorašku, isprebijanu,
obešenu o bandere, probušenu po čelima,
uzoranu od tenkova, od krvi izopijanu,
i partizansku kad je oktobra donela proleće selima.
Volim je koliko je zla i dobra.Volim je podjednako.
Prskajte kajsije zvezda u kosi drveća njenog!
Uvek će biti krovova pozadi krova svakog
jer uvek se rumeno nastavlja na rumeno.

V

Lete nad Fruškom Gorom, nad tornjevima, nad đermovima
nekolmovani paorski anđeli bez krila i oreola.
Lete do zvezda i vraćaju se sa zvezda lepi, mrtvi i šašavi,
sa ufitiljenim brkovima, u gaćama od šest pola.
Lete sa glavom crvenom kao raspuknuta lubenica.
Sa obrazima od licidarskih lutaka i jezikom od koljiva.
Leti Panonija hiljadu puta zaklana i uvek najlepše živa,
Panonija što prašta i što se iz groba seća,
sva od praporaca i dukata sva mnogo srneća i kereća.
Jao, ravnico! Jao, česnico! Jao, vodo i travo!
Jao, sve moje plavo, drveno od krstova i krvavo i pravo!
Jao, žuto od snopova, od mrtvaca, od sunca i od sveca!
I jao, šareno od vina, od violina, od sukanja i cveća!
Ja tebe nožem i hlebom. Ti mene solju i satarom.
Ja tebe nogom i bogom. Ti mene ruzmarinom i materom.
Jednu zob zobali, jednako groba dobili,
Jednako se oplodili i rodili i prodali.
Četir konja debela u pesmu si uprezala!
Četir strane sveta u pupak si nam uvezala!
Ej, Vojvodino od plača, od đubreta i od kolača,
a vere četir, a peta ciganska, a šesta iz tambure riče !
I svi mi na sramotu lice! I svi mi na boga lice!

VI

Zaigraj, zavitlaj zemljo, lepoto bosonoga,
nevesto moja najlepša u dronjcima i plaču,
ti što se moliš bogu i ti što pljuješ na boga,
ti što si dugovala i naplatila račun,
nazdravlje! Diži čaše! Razbij astale šakom!
Zapevaj preko njiva, neka zabride kosti!
Volim te što si prosta, sirova, divlja tako,
i tako mnogo luda, volim te, volim, oprosti,
ti, od ponosa i stida, od đunđuva i vaški,
ti, ljuljaško i rako - žut zubat smeh ne skrivaj,
pevaj pijano racki, mađarski, totski, vlaški,
makedonski, bunjevački i lički preko dalekih njiva!
I tako do smaka sveta, najteža zemljo moja,
sa ukusom muškatla, krvi, hleba i saća!
Od paorske sam lepote, radosti, psovki i znoja.
Razdrlji prsluk i gutaj! Ja ovu zdravicu plaćam!

Miroslav Antić

Moja Vojvodina

Ček...

Shvatih da je ovaj blog interaktivan u neku ruku, stoga, dajem vam isti zadatak kao što je nama profesorica engleskog dala pre neki dan. Imali smo parče papira i ovu Dalijevu sliku ispred sebe. Tema je bila My First Impression, što znači da naziv slike nije bitan.

Uglavnom, odvojite malo vremena i napišite vaš prvi utisak, garantujem da ćete se oduševiti (nas je profesorica ograničila sa 100 reči, a vi možete kako hoćete).

Naravno, ne bi ovo bio moj blog da i ja to ne podelim sa vama. Tako da, prvo vam preporučujem da vi napišete nešto, pa onda da pogledate moj utisak.

Setite se u kom duhu su nadrealisti pisali (reč po reč, sve je teklo jedno za drugim).

Moja prva impresija

Kao što je Ajnštajn rekao, sve je relativno, kao i vreme. To je prva misao koja mi je prošla kroz glavu kada sam ugledala ovu sliku.

Izuzetno čudno, ali ova slika me podseća koliko ima toga što treba da uradim. Satovi su izuzetno teški i kaplju na sve strane, kao i moje obaveze. Ove godine ima dosta toga i svakim danom mi je sve teže i teže da se nosim time, a očigledno je da kaplje predstavljaju rastrojenost.
Ako bih to curenje posmatrala povezano sa Suncem koje jako sija negde izvan vidika, odnosno, izvan okvira slike, setim se onih lenjih nedeljnih letnjih poslepodneva kada sam bezbrižno ležala na travi dok me topao vazduh zapljuskivao. Odmah se setim Geršvina i Summertime. Posle toga bih ležela na klupi na verandi i pila nešto ledeno, dok bi kapljice vode lenjo klizale niz čašu. One kockice leda bi se istopile baš kao i ovi satovi, a ja bih razmišljala o tome kako vreme prolazi, bez obzira na usporenost dana.

Sa druge strane, nedostatak žive prirode na slici mi odagnava srećna osećanja i uspomene na dane razbibrige. Ogoljenost drveta, tamni tonovi i more koje deluje kao da će led svakog trenutka u potpunosti da ga prekrije, upućuje me na hladnoću, ne zimu, nego početak ledenog doba.
Jarki tonovi, kao svetloplava ili jarkožuta bodu oči, i imam osećaj da je tamo toliko hladno da bi mi se smrzli prsti na nogama ako bih i sekund provela tamo. Sunce se još malo nazire, odnosno, njegov odsjaj, i to nagoveštava da će i ono uskoro nestati. Da će ostati samo vreme.
Vreme koje je stalo.

Cela ta slika nagoveštava jedno topljenje, curenje vremena u beskonačnost, ubrzanost trenutka dok se odjednom sve ne zahladi i ne zaledi. Vreme iznenada stane u jednom trenutku. Ona plava daska pored vode predstavlja odskočnu dasku u trenutak u koji mi želimo da odemo, a more jeta naša memorija. Trenutak koji izaberemo se proživljava i proživljava sve dok mi ne poželimo da nastavimo dalje. Tada onaj crveno-narandžasti sat ubrza vreme, ona jarkožuta na nebu postaje Sunce u svim svojim toplim tonovima i nastavlja se život.

Na kraju, bez obzira na naziv slike, stvarno smatram da ova slika predstavlja put u nepoznato, u sakrivene kutke naše svesti. Vraća nas u momente koje smo zaboravili i pruža nam priliku da zamrznemo vreme i još jednom proživimo taj trenutak. Pa, istražimo dubine nepoznatog!

Možda boemska rapsodija sve pojasni -

Is this the real life?
Is this just fantasy?
Caught in a landslide
No escape from reality
Open your eyes
Look up to the skies and see...

P.S. Slika se zove The Persistance of Memory, ali, i sami ćete doći do tog zaključka.

Drag mi je FB, ali mi je draži zdrav razum

Samo da obavim jutarnju rutinu.

To sam rekla mami i zgrabila laptop. Naime, jutarnja rutina nije više puko pranje zubi ili umivanje. To je sada provera mojih profila. Što je izuzetno žalosno ako mogu da primetim. Htela sam da napišem tri posta, međutim, morala sam samo da proverim FB. I ta socijalna mreža me i potaknula na ovo pisanje.

Realno, u poslednje vreme mi je nekako dojadio. Tamo sam samo zbog nekih igrica, jer želim da oborim rekorde. Prilično detinjasto, rekao bi neko. Ako zanemarim i te detinjaste igrice, jedino što me veže jeste dve godine rada na mom profilu, osiguravajući da svi znaju da je to moj profil, i da on u potpunosti reflektuje moju ličnost. Međutim, gledam i druge profile. I pratim aktivnosti drugih ljudi preko Live News (koji me izuzetno nervira).

Naravno, pojavljuje se nepismenost, upotreba sh, zh, ch, sx, zx, cx, y umesto j itd. Navikla sam se na to, pa mi i više ne smeta kao ranije. Onda, patriote su počele da pišu ćirilicom i gnušaju se na latinicu, ali i na to sam navikla. Konstantno su popularne aplikacije kao Tvoj stih dana ili Neki pevač ti poručuje. I na to zažmurim, nekako. Kada to prođe, dođu aplikacije Friend of the day, Enemy of the day, Lover of the day, Shit of the day... Neko bi sada rekao da postoji opcija hide, ali kako da sakrijem nekoga kada znam da je bolji od tih aplikacija?

Poslednje i ono što me ubedljivo najviše nervira jesu grupe. Tačnije, razne vrste grupa. Počevši od Svi mi koji nogom palimo kompjuter, preko Hoćemo stari FB nazad, sve do grupa kao Hajde da skupimo više ljudi nego što ih ima u CG! i tako dalje. Te grupe me nerviraju jer bukvalno znam sve o svakome, a verujte mi, to nikako ne želim. Kada bih uzela jednu osobu nasumice i pogledala njene grupe, tačno bi znala šta od ustajanja do trenutka dok ne ode na spavanje radi. A to je previše.

Sve što je više je previše. To je reklama za Tomato, ali mislim da bi se lako moglo primeniti i na ovaj slučaj. Pre svega, jer danas je trend dodati što više nepoznatih ljudi da bi imao što više prijatelja od nekog. Što znači da svaka osoba sa liste prijatelja ima uvid u jedan dan tvog života... Bolesno, krajnje bolesno.

FB sada predstavlja jednu vrstu neophodnosti. Ako nemaš, svi vrše pritisak na tebe da napraviš. Kada napraviš, svi vrše pritisak na tebe da isprobavaš glupe aplikacije, da rešavaš umobolne kvizove i da se učlanjuješ u koje kakve grupe. Treba što svežije slike da stavljaš na profil u što izazovnijim pozama, jer ćeš onda imati više prijatelja, a to je cilj.

NE. Cilj je da tu okupiš tvoje prave prijatelje i da dnevno komuniciraš sa njim i da održavaš kontakte, pogotovo ako su daleko od tebe. Kada se setim kako sam razmišljala da ako čovek ima 30 prijatelja na FB-u, da to znači da je veoma asocijalan. Danas shvatam da je to pametan čovek koji ume da odabere istinske prijatelje.

Možda je ovo samo mali apel na vas, vaše korišćenje sajtova tog karaktera. Ne znači da ću prestati da dodajem prijatelje ili da lajkujem fotografije. Ovo znači da ću koristiti FB sa merom, a to je velika razlika između mene i mase ljudi izgubljene u svetu kačenja slika i lajkovanja linkova.

Veoma je privlačno, zar ne?

Kasno je

(Navikla sam da pričam sama sa sobom, a ponekad mi pomaže kada svoje mislim stavim na papir, pa sam odlučila da pokušam.)

Dok sam se danas vraćala kući, naletela sam na nekoliko dobrih tema za post. Na primer, šta čini samoću ili koliko je jaka vera nekih ljudi. Između ostalog, htela sam sebično, naravno, i sebi da posvetim vreme da objasnim kako se sakrivam iza nekih dečijih, davno zaboravljenih iluzija.

O čemu bih mogla da pišem sada? O životnim pričama, dakako.

Naime, ponekad smo suviše sebični. Na neke poslove gledamo sa blagim zgražavanjem. Verujem da je to normalno, pošto smo tako vaspitani. A kako to? Tako, da verujemo da uvek moramo da težimo najboljem i da ostvarimo sebe kao kulturno i istorijsko biće. Naravno da je prirodno kada nam neko spomene posao čistačice da prevrnemo oči.

Pogotovo taj kompleks imaju gimnazijalci. Nas profesori odgajaju u jednoj iluziji, usled nedostatka boljeg termina, nazvaću to uljuljkavanje. To uljuljkavanje se zapravo sastoji od konstantnih govora da smo mi budući akademski građani, da određena ponašanja ne poseduju gimnazijalci i na kraju krajeva, da bi trebalo da se parimo sa svojom vrstom, jer ne želimo valjda da mešamo našu čistu krv sa tamo nekim prljavim i poganim ljudima iz srednjih stručnih škola...
U redu, poslednje sam baš banalizovala, ali se sve na kraju svodi na to.

Takođe, postoji još nešto u našem životu, a to je pojam pravog gimnazijalca.
Ne bih znala šta je to. Tokom godina se menja, neki ga zasluže, neki prisvoje. Kada bih bila realna, pojam pravog gimnazijalca bi zapravo bila neka vrsta renesansnog čoveka, sa svim tim teorijskim i praktičnim znanjem. A tih ljudi je stvarno malo.
To što se u gimnaziji uči logika, filozofija, sociologija, ustav i pravo građana nešto više, ne daje nam pravo da budemo pravi gimnazijalci. Zar niko nikada nije pomislio da to mogu da budu ljudi iz drugih škola? Zašto oni ne bi mogli da uzmu knjige i da proučavaju metafiziku, religiju, ili Organon u slobodno vreme? Niko nije toliko siromašan da ne može da pročita to.

Nego, da se vratim sa digresije. Poenta je da je svaki posao bitan. I posao smećara, i lekara, i pekar, i vozača, i političara, i fotografa, i sociologa, i učitelja. Svi su se oni specijalizovali za jednu oblast, svoj posao. Ako sam barem nešto naučila iz The Nightmare Before Christmas jeste da ne bi trebalo da se mešamo u tuđe područje, nego da tu energiju preusmerimo na svoje područje i da tamo zablistamo.

Danski filozof Seren Kjerkegor je rekao da je većina ljudi kao trava; grom udari drvo i to drvo oseti nešto, a trava ostane uskraćena za to iskustvo.
Zar je većina samo tu da podrži manjinu? Ili da je održi?

Wishing Well

Ponekad se vratim starijim postovima na blogu. Moram priznati, nisam se mnogo promenila, još uvek imam iste pogled, možda samo imam jače argumente za svoje stavove.

Ipak, iz perioda u period, meni se menjaju interesovanja. Lepo se vidi da sam pre dve godine ludovala za gitaristom RHCP, a sada umirem za jednog glumca iz serije HIMYM. Odlučila sam da napravim spisak stvari koje bih htela da uradim ili bih želela da mi se ostvare u nekom narednom periodu. Iskreno, mislim da će biti veoma smešno i možda i pomalo žalosno kada se osvrnem na ovaj spisak nekoliko godina kasnije.
Pa, da počnemo...

Ubedljivi broj jedan je Džejson Sigl (Jason Segel). Trenutno sam užasno opterećena njime i ne bih da zvučim kao pravi paćenik ili kao neka dosadna šiparica, ali bih zaista volela da ga upoznam. Sve što sam do sada čula/videla, govori mi samo kako je on osoba koju vredi upoznati i poznati.

Numerisanje kod sledećih želja i nije toliko bitno, pošto neke dosta dugo želim, neke od nedavno, ali sve u svemu, želim da se ostvare.

Koncert Džona Frušantea. Aurora borealis. Set na nedelju dana HIMYM. Haljine iz 60-ih. Šeširi. Duži nokti. Danska. Danac. Ležanje na livadi. Impresionistička izložba. Pravilna proslava Noći veštica. Iphone. Marame. Indija. Kanada. Amerika. Skandinavija. Kolevka Evrope. Kolevka civilizacije. Egzotična hrana. Profesionalni kuvar. Profesionalni fotograf. Starke. Braon konj. Ljubičasta soba. Snežni Božić. Proleće i jesen još jednom. Torta sa jagodama za rođendan (baš na šesnaesti). Grm jorgovana. Baštica sa bundevama. Zima u Njujorku.


Prednost spiska je što ga do kraja godine mogu dopuniti i onda se arhivira. Čitamo se.

Livin' the American dream!

Upozoreni ste na izlive.

Pre svega, smatram da ne živim u Americi. Ni blizu. Niti se moj život svodi na američke vrednosti, niti imam američki san.

Ali, nažalost, neki pokušavaju da prekopiraju taj svet večitih ideja kao što je Demiurg kopirao i stvorio ovaj naš svet (Platonovo shvatanje). Uglavnom, u ovakvoj učmaloj sredini u kakvoj živimo (kao da to nije dovoljno samo po sebi), se javljaju tipični američki nasilnici u osnovnim školama i tipične fenserke koje vređaju štrebere.

Prva priča se odnosi na mog brata. Realno, on je oduvek bio naklonjen umetnosti (svira), nikada se nije bavio sportom i možda najbitnije, on je veoma mršav i ne baš visok, onako, srednjeg rasta. Tako senzibilan, uvek je predmet poruge i najgore sprdnje, a kao što nam je poznato iz američkih filmova i serija, oni koji se rugaju su uvek glupi i sportisti (jocks).

Naravno, on se nosi time, kao što se i oni u američkim serijama nose - trpi. Ali, nisam ni mogla da slutim da bi neko mogao da ga sačeka iza sale i pretuče kao što su uradili danas. Zahvaljujući tom pukom kopiranju nasilnika, lepše rečeno, bully-a (pošto, je l' te, poštujemo američku tradiciju), on sada ima modricu na obrazu i na stomaku.

Iskreno, pitam se, koji degenerik može da sačeka nekoga iza sale i da slabijeg od sebe lupi? Očigledno neko ko nema hrabrosti ili muda da se suprotstavi jačem. Uostalom, ovo je Amerika, a tako se u Americi radi.


Druga sekvenca je priča o meni. Naime, bavim se debatom i zaista volim da debatujem. Kada govorim, to me ispunjava maksimalno i vidi se da uživam u tome. Prijavila sam se za govorničko takmičenje da bih isprobala sebe, tj. da bih videla da li me i to ispunjava na isti način kao i debata. Pobedila sam i mislila sam da je bio dobar govor i dosta sam se dobro osećala.

Međutim, na moje insistiranje, prijateljica mi je sutradan rekla kako je jedna zlobna fenserska kučka rekla da koliko sam pametna, toliko sam i ružna.
Isprva nisam shvatila zašto bi iko rekao nešto tako zlobno i ružno za mene, a da pri tome ja nisam ništa loše uradila toj osobi. Tada sam uvidela da se takvima osobama ceo dan sastoji iz takvih uvreda, spletkarenja, odlaska u solarijum i razmatranja koju odeću da obuče na večerašnjem rođendanu.

Isto tako sam i shvatila da sam ja iznad toga. Meni ceo dan ne prođe u tome, imam nekih uspeha za razliku od takvih osoba i sve u svemu, razlikujem se. Uostalom, ako već pratimo šablon grupe devojka koje su teške kučke i fenserke, onda svi znamo da ona luzerka, štreberka na maturi uvek završi sa najzgodnijem dečkom. Thumbs up!

Na kraju, zašto nam je sve to potrebno? Zar smo zaista toliko siromašni da moramo druge nacije da kopiramo? Nije li lepota u raznovrsnosti? U drugačijim idejama i pristupima? Zar ne bi trebalo da slavimo tu razliku, umesto što se bespokorno povinujemo jednom jedinom običaju?

Uvek može bolje.

Kako? Lako.

Gimnazijalci dobijaju predmete kao što su filozofija i sociologija u četvrtom razredu da to bude kruna njihovog školovanja. Da pokažu svoju zrelost proučavajući filozofske ideologije i sociološke teorije.

NE.
Filozofija i sociologija imaju ulogu da probude čoveka iz uljuljkane sredine i da mu pokažu onu surovu i okrutnu realnost i da ga spreme na život posle gimnazije i roditeljskog doma.

Naime, do sada sam iz sociologije naučila dve činjenice:

• sociologija je mnogo više interesantna kroz primere, nego suvoparno citiranje knjige kao što se odvijaju časovi; uvek je zanimljivije kada skrenemo sa teme, a još smo uvek u domenu sociologije

• društvo je na rubu egzistencije

Smatram da vredi da obražložim drugu, tako smelu tvrdnju. Naime, knjiga iz sociologije nas uči kako je društvo jedna mašinerija koja danonoćno radi, sve u koristi opstanka čoveka u društvu.

Stalno se javlja to društvo, taj čovek, taj opstanak. Pogledajmo to društvo pre svega.

Društvo je celina svih društvenih pojava, kaže definicija. A kao najvažnija društvena pojava, odnosno, delovanje, uzima se rad.
Rad je svrsishodno delovanje, delovanje sa ciljem da čovek omogući sebi opstanak u civilizaciji. Prostije rečeno, rad je funkcija koju svaki pojedinac dobije i treba da je izvršava što bolje ume da bi društvo bilo uspešno, napredno, integrisano. Moglo bi se reći da tu ima i malo funkcionalne teorije, ali, realno, svaki pojedinac ima funkciju. I zarad dobrobiti društva, treba da je najbolji u svom području da bi omogućio egzistenciju celog društva.

Iskreno, iako sociologija govori o proučavanju društva, stalno se vraća na čoveka, jer je čovek osnovna i funkcionalna građa jedinice društva. Taj čovek krči i stvara pravila, forme, norme koje sociologija želi da ustanovi.

Što se tiče opstanka, pa, šta reći o njemu, osim da čovek teži da opstane zarad društva.

Međutim, pogledajmo sada naše društvo. U tranziciji je, raspada se u svim sektorima, vrše se reforme sa nedovoljnim budžetom, državna kasa je, blagorečeno, prazna. Običan čovek ne vrši svoju funkciju i ne čini dobro društvu. A što se tiče opstanka, pa, u društvu snalažljiviji vladaju.

Na kraju, šta možemo da zaključimo?
Pretpostavimo da naše društvo neumitno juriša ka rubu egzistencije i da pleše na njemu. Što se više gomila neizvršavanja funkcija, tim se naginjemo ka tom ambisu. Kako nestaju klase i ostaju samo bogati, napravimo jedan korak bliže. Kako kršimo ustaljene zakone, tako trčimo ka provaliji...
Jednog dana više ništa nećemo morati da uradimo da bismo se našli u toj crnoj rupi haosa, straha, muke i želje za nadom.