Igram jednu igru na telefonu.
Uglavnom kad sam nervozna.
Ili kad mi je dosadno.
I ta igra nema kraja.
Toliko nema kraja da se određeni nivo ponovio već par puta. I to ponavljanje, nikako da se nešto pređe, završi jednom za svagda, me podsetilo na nešto.
Na moj život odrasle osobe.
Okej, završila sam pisanje u stupcima.
U poslednje vreme sam počela da pravim spiskove češće nego inače. Pored onih mentalnih, imam i brdo materijalnih. Doduše, retko kad precrtam nešto urađeno jer zaboravim gde sam uredno odložila spisak.
Međutim, kad se desi taj dan da nađem spisak i da imam olovku pri ruci, neke stvari precrtam, neke ostavim otvorenim, a neke opet ponovo upišem.
I to se stalno ponavlja, kao na primer, zakaži kozmetičarku. Kupi aceton. Uzmi Ranisan (ah, čari kiseline i dvadeset i šeste kafe dana). Pogledaj čarape.
Iz nekog razloga sam mislila da će biti drugačije, tj. da će biti kao ranije. Završiš osnovnu školu, precrtaš to. Upišeš srednju, precrtaš to. I tako do kraja faksa, pa dok ne nađeš posao, pravu osobu i sve što ide uz to.
Ipak, ja imam osećaj kao da sam zarobljena u toj glupoj igrici i da mi se stalno ponavlja jedan te isti nivo. Nije to vezano za banalne stvari, ima tu i ozbiljnih ponavljanja.
Recimo, ljubav.
Neki ljudi se tako vrte u vezama. Ili se vrte jer ne znaju kako da prekinu ili se vrte oko istog, nekompatibilnog, tipa osobe.
Opet, iz iskustva, to umara i to poprilično. Povučete jedan dobar potez i pomislite da ste sad na konju, moći ćete da pređete ovaj nivo, kad ono. Stignete do poslednjeg momenta i napravite loš korak i evo nas na početku istog nivoa.
Ili posao.
Koliko često se ljudi traže i traže i traže u poslu i nikako da se pronađu, uvek isti izvor nezadovoljstva i taj osećaj deja vua. I kad promenite radno mesto, napravite okret od 360 stepeni, i onda kroz mesec dana prestane efekat pink naočara i imate isti onaj osećaj teškog ustajanja i čekanja 16.00 kao da vam život zavisi od toga. I tako na repeat svakog dana do otkaza/penzije.
Bez brige, nisam ja provalila život, otprilike patim istu muku, ali mi je interesantno kako nema uvek taj automatski level up momenat. Očigledno je tako dizajniran život - kontinuitet beskonačnih spiskova sa tendencijom ponavljanja.
Što možda nekada i nije loše. Svi imamo trenutke koje bismo želeli da proživimo svaki dan. Da popričamo sa nekom osobom. Da zauvek imamo 25 godina. Da opet ostvarimo uspeh u nečemu. Ponekad treba na spisak da se stave i takvi momenti ispunjeni pozitivnim emocijama i možda onda to trčanje za svojim repom neće biti toliko naporno i dosadno. Možda ćemo poželeti da zauvek ostanemo na tom nivou u tom momentu.
Sad me izvinite, setila sam se šta treba da dopišem na spisak.
