CLICK HERE FOR BLOGGER TEMPLATES AND MYSPACE LAYOUTS »

Friday, September 18, 2009

Društvo

Ranije sam znala da je sociologija nauka o društvu. Ipak, to je neko opšte znanje, opšti podatak koji bi svako morao da drži u malom prstu.
Međutim, u trećem razredu srednje stručnih škola i u četvrtom razredu gimnazije, učenici dobijaju mnogo opširnije definicije. Recimo, jedna od njih je da je sociologija opšta, osnovna i teorijska nauka o društvu.

Takođe, postoje i definicije o društvu. Jedna od tih je da je društvo trajna i uređena celina društvenih delovanja. Ipak, šta je društvo? Kakav pojam formiramo o društvu tokom godina?

Verujem da društvo kreće od malih nogu, tj. da je društvo skup drugara. Pošto se družimo sa društvom. Kroz godine, naše društvo postaje sve veće. To je društvo iz ulice, iz škole, pa iz grada, i na kraju društvo u državi. Dolazi se do jednog sveobuhvatnog trenutka kada počinje shvatanje pojma društva. Društvo jedne države je pokretač te države. Takođe je i kičma, pošto je održava stabilno (naravno, uvek je diskutabilno koliko). I tako, postoji društvo koje ne traje mnogo kao celina. Uvek postoje različiti segmenti društva, kao što je kultura, politika, ekonomija i opet se sve podeli na mala društva, kao društvo iz kraja.

U tom nekom malom društvu, neka osoba je verovatno poželala kao mala da uđe u istoriju, da bude poznata. Da ljudi govore o njoj i da je gugluju. Možda zvuči smešno, ali postoje osobe koje to priželjkuju. Osobe kojima je stalo do toga da jednog dana vide svoje ime pored nekog njihovog dela. To je prokleto u ljudima, ta potreba da se veliča i hvali.

Tako je neki dečak maštao da otkrije lek za rak, neka devojčica je priželjkivala da bude poznata glumica, dok je grupica smušene dece vredno učila i radila da bi bili veoma uspešni državnici. Sada, taj dečak je neki profesor koji je veoma slabo plaćen, devojčica još ponekad peva pod tušem, dok je grupica bez posla. Svi oni žale onaj trenutak kada su im se snovi raspršili u stvarnost, a ništa više ne boli nego kada samog sebe izneverite...



Volela bih da ljudi shvate da svet nije tako crno-beli. Kao što nije ni društvo. Sve je to šareno, ima svakakvih boja, specijalnih nijansa. Kao što ima i različitih temperamenata, karaktera, sklonosti, afekcije itd. I svi mi činmo to društvo, taj svet. Svi dajemo doprinos, svi se trudimo, svi gradimo, svi rušimo, svi padamo, ali svi i ustajemo.

I svi ulazimo u istoriju jer se sociologija bavi društvom kao celinom društvenih pojava.



Svet je lepši kada je šaren...


Monday, September 14, 2009

Gde?

Šta je sreća?

Sreća je imenica pre svega, i to apstraktna.
Ako želimo da se odmaknemo od gramatike, možemo i filozofski da posmatramo. Sreća je znanje, sreća je umerenost, sreća je pravičnost i tako dalje.
Ipak, najbolje je filozofirati, jer, filozof može biti svako ko ima papir i olovku. Sreća je nešto što se ponavlja nekoliko puta u različitim situacijima i različitim intenzitetima. Sreća može nastati spontano ili je možemo dugo iščekivati.

Sreća. Za neke je to nedostižno, barem tako kažu. Pitanje je da li se oni dovoljno trude. Ponekad je potrebno zasukati rukave i posegnuti za srećom, pokušati je uhvatiti i uživati u tim trenucima.

Recimo, pre skoro nedelju dana sam se vraćala kući iz škole. Bilo je već oko osam, što znači da je bio mrkli mrak. Krenula sam jednom ulicom koju baš ne volim iz sigurnosnih razloga, ali sam shvatila da je to najbrži put do kuće.
Dok sam tako hodala i gledala sve ljude veoma sumnjičavo, videla sam jednu mačku. Međutim, mačka nije sedela i prela, nego je bila nekako čudno savinuta i tako je spavala. Baš sam pomislila kako je to najčudnija stvar što sam danas videla, kada ono...

Jedan čovek, očigledno beskućnik, je klekao na kolena ispred jedne kuće. Iskreno, veoma sam se uplašila, jer ne bih znala da odreagujem ako mi se nešto desi. Trudila sam se što više da se držim svoje strane ulice, ali znatiželja je bila nekako jača od mene. Svom snagom sam se trudila da ostanem na svojoj strani, ali isto tako i da provirim da vidim zašto taj beskućnik kleči sa podignutim rukama.

Kako sam prilazila sve bliže, čula sam glasnu muziku. Ubrzo sam videla i tog čoveka kako radosno posmatra čoveka iz rešetke. Bilo mi je veoma neobično što je jedan čovek dozvolio beskućniku da kleči na pragu njegove kuće dok dotični uživa u glasnoj muzici.
Muzika je bila, ne znam, neka pesma, kao turski melos, u svakom slučaju, zvučalo je kao iz serije Zabranjena ljubav.
Čovek je pao u sevdah. Bio je srećan. Mahao je i dizao ruke najviše što je mogao. Uopšte nije bio umeren, niti se trudio da uskraćuje sebi radost ponašajući se po moralnim principima.
Dočekao je sreću i uživao u njoj.

Eto, koliko često usuđujemo ljude po spoljašnjosti, a zapravo bi trebalo da naučimo ponešto od njih. Recimo, kako se uživa. Kako se stvara trenutak sreće. I kako ga sačuvati.

Imamo mi mnogo toga da učimo. Jer, sreća je uvek tu, samo je ne vidimo.





Sunday, September 6, 2009

Zločin bez kazne

Zašto ići u rat?
Zaista, zašto?

Tražila sam dobre razloge da bih sebi opravdala zašto je u redu ići u rat.

  • patriotizam
Pre svega, ovo je još koliko-toliko razumljiv razlog. Previše volite svoju zemlju, pravi ste rodoljub i mislite da je vaša dužnost da branite zemlju. I idete uz vetar, i borite se i patite, ali sve za zemlju, ne? Nijedna suza, kap znoja ili krvi nije ništa ako to radite u ime domovine i za domovinu.

A, u isto to vreme, oni koji su započeli rat, sede u udobnim foteljama, ispijaju pića i ponekad se grohotom nasmeju. Jer za njih nema krize, hladnoće, gladi, izgubljen prijatelj i saborac. Domovina koju oni spominju, ta presveta otadžbina je samo paravan za njihove sumnjive radnje.

Nekako nalazim to žalosnim. Borite se i mislite da to radite za bolje sutra, a zapravo možda ni ne dočekate to bolje sutra. Ili uopšte sutra.

  • nezadovoljstvo životom

Sve je propalo, propalitet ste i šta sada? Treba vam idealna prilika da se vratite u okrilje društva, da nađete vaše mesto pod sunce? Hajde u rat!

To su krajnje očajne duše koje tumaraju po hodnicima samoće u nadi da će naći spas. Obično su to ljudi koji su zaista sve izgubili i logično rešenje je da odu u rat jer smatraju da ne mogu i da nemaju više šta da izgube.

Žalosno je društvo u kojem živimo kada je to vrhunac, slava. Još bolje ako se vrati ranjen, onda je ta osoba naš idol. To je tragedija, kraj, propast. Dno dna.

  • pogani oportunisti

Eh, da, postoje i takvi ljudi. Njima nije stalo ni do zemlje koju brane ni do vraćanja u društvo. Oni samo traže profit, žele da izvuku maksimalnu korist za sebe i da steknu slavu na tome. Ne znam ni šta da kažem o tim ljudima, previše su ljigavi da bih trošila više reči na njih. Bogatiti se na tuđoj nesreći... To dovoljno govori, ne?




Znam, nisam otkrila toplu vodu. Niti sam dovela do neke revolucionarne ideje za rešavanje tog problema. Samo sam htela sama sebi da pojasnim taj psihološki momenat kada neko želi da ode da ratuje. Ne mogu reći da mu fali nešto u glavi, nemam to pravo. Isto tako sam svesna da će ratovi uvek biti prisutan faktor i indikator u našem društvu.


I dalje će nekoj majci srce da se cepa kada joj donesu sina na ruke, neki otac će da okonča život jer oseća krivicu, neki će godine proplakati, dok će neki proklinjati, a ljudi će u neverici da drže ruke na njihova razjapena su. Svi ćemo se i dalje čuditi.
Ali, dokle ćemo se isčuđavati?



Legends Of The Fall je poslužio kao inspiracija.

Tuesday, September 1, 2009

3.


SREĆAN ROĐENDAN, BLOŽE!

Ovo je treći rođendan, i bez obzira što sam zakasnila jedan dan, srećan rođendan i dalje. I bilo ti srećnih još par rođendana!