CLICK HERE FOR BLOGGER TEMPLATES AND MYSPACE LAYOUTS »

Wednesday, May 21, 2008

Krugatura kvadrata

Odlučila sam da vam približim jedan dan života jednog gimnazijalca, odnosno, jedan dan u mom životu. Uglavnom su mi svi dani isti, mada, nekih dana nemam toliko događanja i akcija, ali sve su to sićušne modifikacije mog života.

Počinjemo...

Ustajem oko osam ako nemam prvi čas, a ako imam, ustajem oko deset, petnaest do šest. Uglavnom, nikada ne spavam više od pet, šest sati. Naravno, to je loše i svesna sam te činjenice, ali, jednostavno ne mogu da spavam. Učenje, bolesti, brige, razmišljanje o glupostima i jake oluje me uvek odvuku od carstva sna. to je razlog zašto plačem čim se probudim. Pogotovo plačem kada prvi čas imam fizičko. To nije humano...

Danas svakako nisam imala prvi čas po rasporedu, ali, nisam ni drugi, koji je fizičko. Ta vest nas je sve oduševila! Plus, razredni je rekao da ako danas bude sunčano, on neće odložiti poslovni put, a ako bude jadno i bedno vreme kao i juče, imaćemo poslednja dva časa. Juče uveče je jako grmelo i padala je kiša kao iz kabla. Samo nam je ostalo da se molimo Bogu da razvedri nebo do sutra ujutru.

Sunčevi zraci su me probudili oko osam, a mama ili tata koji su ostavljali novac na stolu, probudili su me opet. Onda sam konačno oko pola devet i sama ustala. Otišla sam do kupatila, istuširala sam se i sredila za školu. Obukla sam se prolećno, jer nisam znala da li će me usput neki pljusak uhvatiti. Danas nisam čak ni torbu nosila, nego ranac. Eto, tako lepo mi je počeo dan! Konačno malo relaksacije za moju napaćenu kičmu.

Časovi su grozni. Latinski, ruski i hemija. Mogla sam da ih prespavam, komotno. Ma koliko sam se trudila da pratim časove, ništa nisam usvojila od znanja. Atmosfera je kao da smo na raspustu i kao da smo mi ti koji napuštaju ovu školu zauvek. Smejemo se, pričamo glasno, ne pazimo na časovima i smetamo svim profesorima. Oni nas bezuspešno utišavaju, ali se mi ne predajemo tek tako.

Posle časova, otišla sam u dvorište gde je trebalo da se sprovede jedna akcija u kojoj i ja učestvujem. Koordinatnor našeg projekta je jedna devojka koja je moje godište i misli da je popila svu pamet sveta. Tako je odvratna da nam se povraća čim čujemo da ona dolazi. Uglavnom, danas je došla i kritikovala celu organizaciju... Sva sreća pa je sama akcija bila odlična.
Akcija je bila sportskog karaktera i profesori su igrali protiv maturanata. Učenici su posmatrali sa prozora, sa klupa, a imali smo i navijače. Pored mene je bila jedna od prijateljica koja mi je rekla da kasnije ostane na još jednoj utakmici da bodrim njenog i mog prijatelja. Interesantno je to što uvek idem na neke događaje da podržim prijatelje jer znam da će i oni mene. Jedino mi je žao što juče nisam otišla na predstavu prijateljice. Kao što vidite, svaki dan se u gimnaziji nešto održava.

Posle akcije, naporna osoba se vratila u svoj super-urbani svet u prestonicu naše države. Nama je laknulo i sa osmesima smo završili akciju. Posle toga je trebalo da bude još jedna utakmica, ali su je odložili za kasnije. Doduše, ja sam već bila umorna, a i morala sam da idem kući. Čestitala sam rođendan prijateljici i u mojoj beloj majici sa akcije sam ponosno koračala do kuće.

Kada sam stigla kući, roditelji su imali neke goste u kancelariji, pa sam ušla u kuću kroz dvorište. Tamo sam par reči prozborila sa čovekom koji je radio tamo. Prošetala sam se po kući, presvukla, pogledala šta nema za ručak (opet) i otišla da spavam. Samo sam zamolila tatu da me probudi u pola četiri i da me odnese na engleski jer sam jako želela da malo odspavam.

Prijateljica me je zvala kada sam se probudila. Htela je da vidi da li ću da idem na predstavu (dečije pozorište - dečija predstava teatra iz Rusije). Bilo mi je žao da izneverim profesoricu, ali mi se istovremeno nije išlo. Rekla sam da ćemo se čuti još.

Na času engleskog mi je bilo dobro, pričala sam, a to volim. Pošla sam kući posle sat vremena i odlučila da odem na predstavu. Zvala sam prijateljicu i rekla sam da se vidimo. Uglavnom, bilo šta da odlučim, kajaću se. Onda je već bolje da se kulturno uzdižem nego da sedim kod kuće.

Čim sam stigla kući, odmah sam krenula na predstavu. Predstava je govorila o dečaku i halucinacijama koje je imao tokom Drugog svetskog rata. Nije loše, ali, to definitivno nije dečija predstava.

Posle toga sam otišla kući i sela za kompjuter. Znam da bi trebalo da učim i da skupljam odlične ocene za kraj, ali ja ne mogu više. Jednostavno, premorila sam se i memorija mi je puna, ne mogu više da učim. Iako sam svesna da ću morati da se nateram...

Kasnije ću sesti da napišem sastav iz srpskog i naučim likovno. Opet ću spavati pet, šest sati, biti mrzovoljna ujutru, popodne biti zauzeta, a uveče uzeću knjigu i gledaću u plafon...

Ali, neka, to je moj dan i to je moj život. Neki od nas nisu predodređeni da budu genijalci...

0 comments: