CLICK HERE FOR BLOGGER TEMPLATES AND MYSPACE LAYOUTS »

Sunday, January 17, 2010

Švedska akademija

Interesantno je kako ponekad sasvim slučajno možemo da otkrijemo nešto fantastično. Naime, tražeći literaturu za moj seminarski rad iz književnosti, naletela sam na knjigu koja se zove Borhesov rečnik.
Priznajem, teška srca sam krenula da čitam, pošto je raspust još uvek trajao, ali, kada sam se konačno naterala, nisam mogla da ispustim iz ruku.

Pre svega, Borhes me oduševio kao čovek, pošto je izuzetno načitan i obrazovan. Dalje, svideo mi se njegov smisao za humor i sarkazam, jer sam se pomalo pronašla.
I kako sam sve više i više čitala, mislila sam da je to moj rečnik, ali bi me korice s vremena na vreme podsetile.

Uglavnom, odlučila sam da ću februar da posvetim njemu, što u prevodu znači, jedan dan, jedna njegova misao ili rečenica. Pošto je ovo moj blog, trebalo bi i meni drage ljude da utkam, a eto, njemu posvećujem ceo mesec. Međutim, februar me ograničava sa brojem dana, pa ću dva slova morati da izostavim. Ipak, ne treba sve svako da zna.

Iskreno, nadam se da će vas njegove misli oduševiti u najmanju ruku ili barem naterati da se zamislite.



Željno iščekujem februar!

Saturday, January 2, 2010

Čovek.

To err is human; to forgive is divine. - Alexander Pope
Iliti po naški - Ljudski je grešiti, a božanski praštati.

Prvo za radoznale glavice ću da objasnim zašto sam se prihvatila ovako teške etičke dileme u tri ujutro drugog januara. Naime, pre sat vremena se završio film Da Vinčijev kod; knjigu sam pročitala dosta davno, ali film nikada nisam pogledala. I eto, uzročna-posledična veza, film me je ponukao da napišem post.

Periode koje volim, i to ne slučajnim odabirom, su antika i renesansa iz prostog razloga što je fokus usmeren na čoveka. Naravno, to sigurno zvuči čudno jer čitajući moj blog se stiče drugačiji utisak, da sam užasni mizantrop ili tako nešto podjednako divno. Zapravo sam filantrop, sa dosta loših dana, ali i dalje ne dižem ruke od čoveka. I stalno mu se vraćam, tražeći ono divno u njemu što me svaki put oduševi i drži danima.

Stručno gledajući, mnoge nauke se bave čovekom, direktno ili indirektno, pri tome dajući adekvatan opis i objašnjenje. Tražeći meni adekvatnu, i ja sam nabasala na nešto. Čovek je savršeno biće koje čineći greške čini sebe nesavršenog. Zamršeno, zar ne? Pa, i ne baš. Posmatrajući čoveka i ostale životinje, on ima moć razuma. Što se tiče ostalih performansa, neke životinje imaju daleko razvijenija čula, kao što su i daleko sposobnije od čoveka u nekim sferama. Čovek je u svemu prosečan, umeren. Upravo ga ta prosečnost čini savršenim, jer je uravnotežen. Čak su i filozofili isticali umerenost kao savršenstvo. Sredina između dveju krajnosti.

Ako smo već toliko savršeni, zašto grešimo? Šta nas sprečava da u naumu da budem perfektni do kraja? Da bi se pronašao odgovarajući stav, treba da se zapitamo šta je greh (razmislite pre nego što pročitate dalje).


Šta je greh? Greh je nešto što su religije propisale kao pravilo. Pravila, običaji i norme su stub jednog društva, čak i najprimitivnijeg. A norme su nastale usled sramote, odnosno, stida.
Savetujući se sa Biblijom, Adam i Eva su bili bezgrešni, dok nisu zagrizli plod sa drva Spoznaje i osetili stid i sramotu na svojoj koži. I decenijama, vekovima, milenijumima kasnije, još je uvek neprijatno šetati go, makar po svojoj kući. Pošto, taj stid nas tera da mislimo da radimo protiv pravila, da činimo nešto grešno, a ne prirodno. Samo, to danas zovemo tabu.

Da li je greh reći glupom čoveku koliko njegova glupost doseže? Naravno da jeste, pošto to nije učtivo i po bontonu. Znači, treba trpeti i poštovati glupost drugog čoveka, umesto reći, i možda čak i pomoći dotičnom. Da li je greh opsovati ili je bolje sve zadržati u sebi i skupljati čireve kao sličice za album? Da li je greh ne poštovati roditelja koji te svaki put pretuče kada se vrati kući mrtav pijan? Da li je greh uživati u telesnim zadovoljstvima i tražiti još? Da li je greh živeti drugačije?

Šta je greh? On nas savršene, gorde i ponosne čini nesavršenim, pokunjenim i prizemljenim. Savršene guši u nesavršenosti, gde se opet uspostavlja ravnoteža.

Jeste, ljudski je grešiti. Svi ljudi greše. Ali, samo neki mogu da praštaju. Da li su onda samo ti božanskog porekla? Verujem da smo svi, jer, u nama postoji taj oprost. Samo, postoji i ono izigravanje Boga, kada odlučujemo kome ćemo dodeliti oprost, a kome uskratiti.
Fantastičan je osećaj kada ti možeš da upravljaš tuđim životom i kada neka osoba pati zbog jedne reči. I, to je opet greh. Ceo život se sastoji iz kruga greha i oprosta.

Na kraju, izgleda da svi imamo moć da budemo Bog u malom. Pitanje je - kako ćemo više izdržati? Praštajući ili čekajući oprost?



Ponekad i nije tako lako.