Detešce

Sedamnaest godina... to zvuči veoma jadno, složili biste se. Zapravo, sama situacija je jadna. Jedna godina vas deli od punoletstva, a prema vam se ponašaju kao da imate deset godina. Ne uvek, u nekim situacijama svi koriste činjenicu da vi imate sedamnaest godina i da je već konačno došlo vreme da se osamostalite i preuzmete odgovornost. Veoma je teško, jer nikada ne znate kako će da se ljudi ophode prema vama. Da li ćete tog trenutka imati deset godina i nećete smeti ništa da radite ili ćete imati sedamnaest godina i slušati predavanje o odgovornost...

Pre nekoliko nedelja sam bila na svadbi gde je bilo mnogo dece. Naravno, nijedna osoba mog godišta nije bilo, pa sam vodile dobre, stare, iritirajuće razgovore (tri sveta pitanja - koliko imaš godina, koja si škola i šta ćeš kasnije da upišeš...) i gledala okolo. Nisam mogla da ne primetim jedno dete od dve, možda tri godine. Naime, to dete se izdvojilo iz mase starije dece i otišlo svojim putem.

Pošto je tek nedavno prohodao, kretao se veoma nesigurno. Svaki korak je odmeravao i pažljivo je birao gde će da stane. Pošto je previše ljudi zaobilazilo njega, on je odlučio da se skloni uz zid. Stao je na ćošak. I onda je jednom ručicom obuhvatio jedan zid, a drugom drugi. I divio se! On je tako moćan u tom trenutku bio! Držao je zid i bio je oduševljen time!
Sada, on je video da ima još zidova u prostoriji. Hrabro je krenuo u osvajanja novih prostranstava. Uživao je dok je pipao zid. Za njega je svaki zid bio novo iskustvo. Na njegovom licu se videlo zadovoljstvo i osmeh... On je bio najmoćniji i ništa nije moglo da uništi njegovu sreću.

Često se setim tog prizora i poželim da se i ja tako ponašam. Da se konstantno iznenađujem jednim predmetom, da uživam u svim njegovim čarima i da imam taj osmeh na licu. Volela bih da sam dete koje još ništa nije iskusilo i kome svaki plač, svaki dan, svaki leptir, svaki zid znači veličanstveno otkriće. Pomalo je dosadno biti ovako odrasla osoba...