CLICK HERE FOR BLOGGER TEMPLATES AND MYSPACE LAYOUTS »

Sunday, May 25, 2008

Sladak je san, java je hladna

Kako sam umorna, najradije bih pošla na spavanje, ali, ne mogu, moram još ovo da završim, a tu je i seminarski, pa onaj test... O Bože! Gde mi je onaj papir?! Zašto stalno gubim papire? Ne znam gde mi je glava...
Ček, možda je tu... Ne, tamo je! Mada, možda je i u drugoj sobi... - reče Tragedija 'šina bacajući papire na sve strane i tražeći veoma bitne dokumente. Već je prošla ponoć, pa i jedan sat i drugi sat i, evo, sada će i treći sat da prođe. Ujutru ima prvi čas u pola osam, a san i odlazak u krevet je još tako tako daleko. Unezvereno gleda, traži taj papir, prevrće složene knjige za školu, pomahnitalo gura sve sa stola i na kraju, od nesreće, je sela na pod. Odmah se setila kako je pre par dana legla na haubu auta u dvorištu i posmatrala mirnu noć i zvezdano nebo. Jednostavno, iz sedećeg položaja je samo ispružila noge i legla je na pod.

Šta bih dala da se samo malo opustim... Da nemam ovih problema! Čoveče, oko papira se nerviram! Treba mi odmor, jedan prokleto dobar odmor. Hm, za nedelju dana ću da se naspavam. A, ne, za dve... Ne, za tri... Ne, tada imam još testova. Dobro, naspavaću se, jednom. Ček, koji testovi? Je l' samo matematika tada ili još nešto? Uf, seminarski! Nikada neću stići... A fizika? Još biologiju da nam sredi i možda engleski, mada, tu je i ruski...

Tragedija, probudi se! Opet si zaspala! Hajde, već je pola sedam! Zar si zaboravila da danas kitite školu? Ponekad si toliko neodgovorna...

Jao, do đavola, skroz sam zaboravila! Ne mogu da verujem, aaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaaa! Znam da ću zakasniti... - reče Tragedija i lupi se po glavi jer ne može da veruje kakav je kreten. Ona je skroz izgubila pojam o vremenu, ne zna koji je dan, datum, mesec. Sva sreća, godinu još uvek zna.

Hm, skinula sam farmerke sa štrika? Joj, moram do kupatila, kasnije ću istrčati na dvorište da ih uzmem. Ma, mrzim sve ovo! Mama, mrzim sve ovo! To je tako, tako, tako... GLUPO! - vikala je Tragedija.
Nažalost, Tragedija je znala da mora otići u školu i da moram da kiti školu. Naime, u njenoj gimnaziji postoji tradicija da prvi i drugi razredi kite školu i dvorište, a treći razredi kite učionicu maturanata. Sve oni to rade kako bi maturantima bio ulepšan taj poslednji čas sa odeljenskim starešinom.

Dok je prala zube, podigla je pogled gore i pogledala se u ogledalo. Ne, ona nije razmišljala kako izgleda u pola sedam ujutru ili kako ima ogromne podočnjake. Ona je razmišljala kako će njega uveče da vidi. Doduše, videće ga i u školi, ali, ona nije takva osoba, ona ne voli da se nameće i nije nikako želela da mu oduzima te trenutke. Uostalom, oni dovoljno vremena provode zajedno.

Pokupila je farmerke, i ušla je unutra. Bilo je dvadeset do sedam. Počela je da se maže kremom, da oblači farmerke i majicu na pruge. Uzela je bolero, u slučaju da joj bude hladno. Ipak je to rano ujutru. Obula je starke i krenula. Ponela je torbu jer je trebalo da donese prijateljici CD i fotoaparat.

Dok je išla do škole, razmišljala je šta će reći Dalu ako ga vidi. Mučila je sebe glupim pitanjima. Užasno je što u svojoj glavi ne može da ima mir i spokoj.

U školi su kitili binu, kao i prošle godine. To je težak posao, jer sila gravitacije konstantno radi protiv vas. Protiv prirode ne mreš ić'... Ha, to bi Gazda rekao. - smejala se Tragedija. Na trenutke se učinilo da je zaboravila na njega. Ali, jedan deo njenog nesvesnog joj nije dao taj luksuz.

Dal i Tragedija se već godinu dana zabavljaju. Zapravo, pola godine su bili prijatelji, i onda je sve to preraslo u ljubav. Pre neki dan su Dal i ona otišli u park. Imali su piknik. Tragedija je prostrla ćebe, a korpu su odgurnuli od sebe. Nisu bili jako gladni... On je njoj ležao u krilu, a ona ga je milovala i mazila. Ni reč nisu prozborili, jer reči nisu bile potrebne. Samo njih dvoje, lepo vreme, vetrić u pozadini i priroda oko njih. To je savršenstvo. A takvi su i oni.

Danima je razmišljala o tom savršenstvu. Sada, on će uskoro da ode. I teško će biti da održe vezu na daljinu. Ona je bila svesna činjenice da retko koja veza pretrpi daljinu. Ipak, nadala se da su toliko jaki i da će veza opstati. Uostalom, mogu još malo da treniraju izdržljivost veze, ne ide on odmah.

Misli su joj letele, pokreti tela su bili nedefinisani. U potpunosti se činila odsutnom. Sedam puta je sebe ubola čiodom, par puta se lupila o binu i, jednostavno, ona tamo nije bila duhom.

Posle se veoma brzo izgubila u masi i otišla je kući. Otišla je da spava. Carstvo snova je bilo njeno jedino utočište.

Pošto je obećala prijateljicama da će se naći kod fontane da bi pogledali maturante, probudila se.
Neću da mu javim da sam tamo... Ne bi bilo fer. A da mu se javim? Ili ne? Hm... Ne. Ipak neću. - nervozno je grickala gornju usnicu dok se češljala ispred ogledala.

Eh, juče... To je bilo neopisivo! - reče Tragedija i pogleda ka ogledalu.
Razgovarali su telefonom. Pričali su o maturi, željama, društvu i porodici. Tragedija je sedela na krevetu, skupila je kolena ka sebi i prstima je u vazduhu crtala srce. Pitala je Dala šta ona sada crta i on je kao iz topa odgovorio srce. Tragediji je ispao telefon iz ruku. Nije mogla da veruje.
Mi smo savršeni jedno za drugog, ti to znaš, je l'? - prošaputa Tragedija i pozdravi ga.

Jao, ne smem više da maštam, moram da krenem, zakasniću! Opet! - povika Tragedija dok je kao furija istrčala iz kuće.

Na fontani ona još uvek nije bila svoja. Svojim krupnim očima je gledala sve i pažljivo promatrala svaki detalj. Zapravo je ona tražila njega. Doduše, istovremeno ga je i izbegavala. Silno je želela da ga zagrli, ali, kao da ju je nešto kočilo.

Odjednom, oseti nečiju ruku na leđima. Dalovu ruku. Dođi. - reče joj. Tragediju su preplavila razna osećanja. Nije znala kako da se postavi, pa je automatski krenula za njim. Odveo ju je iz mase do jedne klupice blizu fontane.
Znao sam da si tamo, pa sam i otišao da te potražim... - prošaputao je Dal.
Izvini što se nisam javila, ne znam, nekako.. - poče Tragedija da se opravdava kada je Dal prekine. Ček, to sada nije bitno, imam nešto mnogo bitnije.

Tragedija je još više otvorila oči i sa dozom straha je očekivala odgovor. Dal je izvadio neku maramicu iz džepa.

Znam da ti voliš jin i jang. I da ti tako posmatraš svet. Ti si jang, a tebi treba jin. Kada nađeš svoju drugu polovinu, ti postaješ pun krug sa tom osobom, ti postaješ savršenstvo. To su tvoje reči, sećaš se? Pošto sam ja u parku pre neki dan sa tobom osetio savršenstvo, odlučio sam da ti poklonim nešto...
Otvara maramicu, a tamo stoji jin-jang simbol.
Eto, to smo nas dvoje. Gle, ti si jang, a ja sam jin. - Dal razdvaja simbol i Tragediji daje jin.
Iza piše Dal, a iza jang piše Tragedija. Ja ću da nosim jang blizu srca, a ti ćeš da nosiš jin. Tako se nikada nećemo razdvojiti i uvek, ma gde bili, činićemo jednu celinu. Činićemo savršenstvo.


Dal joj je stavio oko vrata jin, poljubio je i zagrlio. Ona je zaplakala, a Dal je odmah obrisao tu suzu.
Tragedija ga je zagrlila. I nije ga puštala.
Sedeli su na klupici, kao onog dana. Ona je njemu ležela na grudima, a on je nju grlio. Ona ga je milovala. Tragedija nije mogla srećnija da bude.

Sedam sati je. Čula su se zvona okolnih crkava. Sve jače i jače. Postalo je nepodnošljivo svima, osim Tragediji i Dalu.

Jedna žena im je prišla i počela da viče.
Diži se, ustaj! Hajde, na noge lagane! Zakasnićeš, Tragedija, zakasnićeš u školu!
Tragedija, probudi se! Opet si zaspala! Hajde, već je pola sedam! Zar si zaboravila da danas kitite školu? Ponekad si toliko neodgovorna...

2 comments:

Poison Ivy said...

Inače me totalno živcira pričanje o sebi u trećem licu, ali tebi nekako to baš moćno leži :D


Lep post :)

Anonymous said...

hm.. svi se u ovome mozemo naci.. enjoy every second in ur life, especially moments that seem like a burden on ur back, cause they'll make u appreciate the time when burden is gone and u can feel only air surrounding ur body.