Grad - prvi deo

Još jedan dan, još jedna pobeda. Bilo je vreme.

Ne bih se više mogla složiti sa Đorđem. Bilo je vreme. I to vreme je konačno došlo.
Malo upozorenje. Ovo će da bude veoma optimistično, tako da, nemojte da mislite da mi je neko isprao mozak, da su me oteli vanzemaljci ili tako nešto.

Juče je trebalo da odem sa prijateljicom na Trenchtown. Neke svađice su mi znatno umanjili entuzijazam i oduševljenje, plus, intezivno sam razmišljala da li da idem ili ne. Nisam se dobro osećala. Nisam želela da idem jer sam se plašila da ću se razočarati. Nikako neću moći da vam približim ono što sam ja osećala u tom trenutku.

Nekako sam se oraspoložila i počela sam da se spremam. Kada sam bila spremna, tata me je vratio i rekao da obučem i jaknu, jer mi taj džemper neće biti dovoljan. Sveže je napolju - reče on. Uglavnom, nema smisla da se sada raspravljam sa njim, nego sam uzela jaknu i otišla. Sve vreme sam pazila na moju ulaznicu i zamalo da sam je izgubila kada sam videla pekaru. Setih se da sam danas samo jednom jela i da sam gladna. Oh, da, ponekad se zaista ponašam kao kreten.

Našla sam se sa prijateljicom i produžile smo do železničke stanice gde smo čekale Trenchbus sa gomilom ljudi. Shvatile smo da nema teoretske šanse da uđemo. Tako je i bilo. Većina se nekako snašla, ili su taksijem otišli ili su prijatelji došli po njih. Na kraju smo ostale samo nas dve i dva momka iz Novog Sada. Bilo mi ih je žao, jer je ovaj put organizacija zakazala. Uglavnom, dok smo zajedno pljuvali sve to, pored nas je prošao jež. Ha, kladim se da oni nemaju ježa na železničkoj u Novom Sadu! Prijateljica je u međuvremenu pozvala svoju sestru koja je došla po nas (45 minuta kasnije). Odatle smo otišle da pokupimo još jednu sestru, i tu smo izgubili oko pola sata. Zezala sam se da sam mogla hemijsku da ponesem, pa da prekrižim svaki nastup koji sam propustila. Disciplina kičme je već počela kada smo mi tek krenuli ka Trenchtownu. U kolima smo se dogovorile da ćemo svima reći da smo išli Trenchbusom i da nam je super bilo. Doduše, bila je gužva, ali, super je bilo! Obe odlično lažemo.

U autu smo imali warm up, odnosno, slušali smo Skaj Viklera (Sky Wikluh). Posle gubljenja na autoputu, odlaska na Horgoš, konačno smo pronašli Trenchtown. Žao mi je 'stranaca' jer su ovi iz organizacije loše objasnili gde je, a i dobro što uopšte jedan znak nisu stavili da nagoveste da je to tamo. Super su odradili taj deo...

Kada smo ušli, Disciplina kičme je bila na sredini nastupa. Mi smo se malo prošetale po kampu, a onda smo odlučile da budemo sa desne strane glavne bine. Uglavnom, bilo je super nastup Discipline, i ja ne osećam svoje unutrašnje organe, ali, koga briga, ja sam se super provela! Zvuk gitare mi je bio potreban...

U toku njihovog nastupa sam se okrenula kao ogradi (ograda je delila vip i obične posetioce) i tamo je bio Skaj. Stajao je tamo, pio je pivo i oprezno se kretao u ritmu muzike. Uporno sam prijateljici govorila da je on samo na dvadeset centimetara od nas, ali, ona nije shvatila... Kada joj je došlo do glave, tako me je odvalila. A lažeš! - to je bio propratni tekst. Ona je pozvala svoje sestre koje imaju VIP ulaznice i one su ušle u taj prostor, ali, nisu se ni slikale! Bože, ja bih bez razmišljanje rekla: Skaj, može jedna slika? Odlično, gledaj tamo!
Mislim, ljudi, hej, ako volite tu muziku, ne libite se. Tamo su bile doterane plavušice, koje imaju torbe sa tigar printom, došle su u štiklicama u šumu, na pesak! Čoveče, one tamo nisu zbog rege bine došle, to je sigurno.

Bila je ponoć kada je Disciplina završila. Imali smo još pola sata do nastupa. Usput smo ismejavali sve koji su došli na Viklera, a nemaju pojma ni jednu jedinu pesmu, čak ni melodiju. Ma, ni ne znaju ništa, verovatno su očekivali da će dovesti Kaju!

Pošto se prijateljica smrzla (ja nisam, hvala tata!), otišle smo da se prošetamo po kampu i da eventualno nešto kupimo da pojedemo, jer, ova koza, nije jela. Otišle smo do rege bine i tamo smo razgovarale o svemu. Pošto ne pušim, ne pijem, ne drogiram se, ja moram da nađem način da smirim svoje živce. I tu uskače rege muzika. Prirodni lek koji pomaže. Plus, ponekad se stvarno zasitim rok muzike. A kada se zasitim rege muzike, onda slušam ovakve blesave tekstove. I prelepe vokale.

Otišle smo da kupimo da jedemo nešto, i nikada, ali, nikada neću zaboravite one jabuke za dvadeset dinara. Eh, koja fora!
Dok je prijateljica kupovala piće, ja sam čula Skaja i samo sam je povukla. Otišle smo kod jednog drveta i spremile se na užitak.

Skaj je majstor, nizao je pesmu za pesmom. Prvo je bio filozofski repertoar, kako je on sam nazvao. Jedna srećna, jedna tužna. Između pesama je govorio nešto, čak i podrigivao. Ah, ostvarenje mojih snova!

Kada je završio filozofski deo, rekao je da sada više ne lupamo glavu njegovim tekstovima i da nas samo moli da skačemo. Mi smo to i uradili. Usledile su vesele pesme, malo prelaska u rege, pa vraćanje u hip-hop... Divota! Masa je skakala, ruke su bile gore, Skaju je sa čela kapala voda, a Rahmani (Rahmanee) je super upotpunjavao Skaja. Uf, koliko pozitivnih vibracija!

Ne sećam se da li sam u životu toliko skakala kao onda... Zabavljala sam se, uživala sam, bezbrižna sam bila, i konačno opuštena! Hej, meni je toliko super bilo da su ljudi kasnije mislila da sam bila nadrogirana, a zapravo sam bila dobro raspoložena... Ironije.

Posle sat vremena, Skaj se pozdravio sa nama i rekao da se vidimo na rege bini. Nažalost, ja nisam mogla duže da ostanem. Baš sam želela da ga čujem, jer, on fantastično peva rege pesme! Ne znam da li ću to moći da oprostim sebi. Ipak, imam sedamnaest godina...

Moj tata je čekao nas dve kod bandere gde piše Trenchtown, a nas dve smo imali 3-4 kilometara dotle. Hm, veoma interesantno što sam ja predložila da pešačimo. Mislim da nema romantičnije scene od ove - oko dva sata ujutru, vi ste veoma daleko od civilizacije, u šumi gde vrebaju raznorazne primamljive napasti, okolo vas auti, a vi hodate peskom. Romantično, nema šta!
Nas dve smo šetale i šetale i šetale. Usput mi je prijateljica zvocala o tome kako smo mogle drugačije da odemo do mog tate, ali, mene to nije doticalo. Gledala sam u nebo, zvezde su bile predivne. Prvi put da uopšte nisam mislila o njemu, samo sam slušala muziku koja je dopirala sa rege bine. Mmmm, savršena noć. Većina odlazi, vraćaju se autima ili Trenchbusom. Videvši taj autobus, samo sam se slatko nasmejala. To je još jedna lepa uspomena pored mnogih. I tako, dok sam vukla noge u pesku, prašina se dizala oko nas, zvezde su blještale, vetar je duvao, ja sam koračala u susret tati.

Pošto sam stigla kući, samo sam zube oprala i obukla pidžamu. Ušla sam u sobu, i osećala sam se čisto. Ne mogu da opišem osećaj, ali, bila sam tako zadovoljna. Nije bilo natmurenog oblaka iznad moje glave, bio je osmeh na mom licu, osmeh zadovoljstva. Znala sam da neću puno spavati, jer sutra idem na engleski rano ujutru, ali, setila sam se da uveče opet idem na Trenchtown.
Namestila sam se u krevetu, glavu sam spustila na jastuk, pogledala ka prozoru i rekla: Još jedan dan, još jedna pobeda. Bilo je vreme.

Jeste, bilo je vreme.