CLICK HERE FOR BLOGGER TEMPLATES AND MYSPACE LAYOUTS »

Tuesday, July 14, 2009

Važi...

Ovo mi teško pada... Da napišem nešto što bi bilo idealno i čime bi se mojih par čitalaca zadovoljilo. Ali, realno, pošto niko ne čita ovo, konačno imam priliku da stavim sve na papir. Možda bude manje zbrka u glavi, tj. možda pronađem rešenje.

Površinski kop

Vreme me užasava, blago rečeno. Nedelju dana je ledeno vreme, ne postoji dan kada nije padala kiša, a ova nedelja je uvid u situaciju u paklu.
Naravno, pošto sam prokleti meteropata, sada patim, kao što sam i celu prethodnu nedelju patila. Ali neću da pijem lekove, barem ne stalno, jer je to loše. Pre svega, imam samo 18 godina, a osećam se kao da imam 118. Ne treba mi još hrpa lekova da bih imala propusnicu za gerontološki.

No, previše lupetam, jer me i sada boli glava. I muva me njaka. Insekti me ovih dana izluđuju... Ne mogu da spavam redovno. Sanjam gluposti, i to teške. Smrti prijatelja, scene iz HP, rituale i to neke ekstremno čudne. Žalosno, ponekad sam srećna kada ne sanjam.

No, tu je negde i vozački koji sam pala apsolutno nepravedno, ali mi se opet ne objašnjava zašto. Nisam sigurna da ljudi shvataju uopšte to.

Dubinska okna

Eh... Prijatelji, samoća, fakultet, roditelji, NEUSPEH.

Baš me mrzi da objašnjavam, ali, daću sve od sebe. Što se tiče prijatelja, jednostavno je. Želim da ih vidim i želela bih sve da vidim. Ali to nije moguće. I onda imam osećaj da ih gubim, ali ih mnogo volim i krivo mi je što ne mogu svima da se posvetim na jednak način. To takođe boli. I još me više boli što neki ljudi idu na fakultet, što moj prijatelj ne dolazi na kamp i što je sve tako jadno.

Samoća, prikladno. Leto je, svi idu na more, sa dečkom ili devojkom. Mogu reći, ponosno, tokom godine mi ne smeta što nemam dečka, ali, kada imam malčice više vremena, onda mi počinje blago smetati. Ne izlazi mi se iz kuće jer se na svakom ćošku neko hvata i uživa u čaroliji leta. Blah...

Fakultet je nešto što me guši, ali ne metaforično. Dilema milion, rešenje nijedno. Da li da idem, da li da se trudim uopšte, ako odem, da li da studiram u zemlji itd. Najveći problem je šta da studiram, jer, ne bih da pogrešim. I upropastim sebe.

Roditelji vide da sam potištena, ali, moraju da budu roditelji, očigledno. Gnjave i smaraju jer ja imam raspust, a oni nemaju. Ponekad bih volela reći da mi je jako žao, ali, oni koji se trude imaju raspust. Naravno, to nije tačno, ali kada udaram tako nisko, jasno je kakva situacija ume da bude.

I na kraju, lajtmotiv ove jadikovke - neuspeh. Jednostavno, to je nešto čega se mnogo bojim, i sveprisutan je, ovog raspusta pogotovo.

Iako znam da niko neće pročitati ovo, možda mi jednom bude lakše.

Kul.