CLICK HERE FOR BLOGGER TEMPLATES AND MYSPACE LAYOUTS »

Saturday, January 19, 2008

Cogito, ergo sum

Posle dužeg perioda (izvinjavam se mojim obožavaocima koji su svaki dan dolazili na blog sa nadom da će nešto novo da ugledaju) odlučila sam da dam malo oduška sebi i da malo filozofiram. Spremila sam se, ispred mene je voda, slušam muziku koja podstiče kreativnost i nadam se najboljem.


Vita est una.

Život je jedan. Jedan život dobijamo i trudimo se da ga što bolje proživimo. Većini to i ne uspe, ali tu je uvek ''drugi'' život, odnosno, život posle smrti. Ovaj drugi život nije ni nalik zemaljskom životu, pa ga ni ne smatram drugom šansom. Nažalost, ponekad smo kažnjeni čim se rodimo i tada od nas ne zavisi kakav će život da nam bude.

Pre neki dan sam gledala film. Nisam stigla na početak, ali sam uspela da povežem i shvatim o čemu se radi. Naime, glavni akter filma je bio jedan stariji glumac koji je tek krenuo u školu. Mislila sam da je ovo komedija jer taj glumac obično glumi u komedijama. Ubrzo sam shvatila da glavni akter je zapravo dečak, samo što je izgleda odrasle osobe. On pati od veoma retkog poremećaja koji izaziva ubrzano starenje. Znači, sa deset godina mentalnog uzrasta, on izgleda kao čovek u svojim pedesetim.

Vršnjaci su ga veoma grubo tretirali, ali su kasnije, kao i u svakom filmu, prihvatili kao jednog od svojih i shvatili da se on uopšte ne razlikuje od njih. Dečaku je jedina želja bila da doživi maturu sa svojim prijateljima. I, doživeo je. Tada je izgledao kao deda i veoma se teško kretao, ali je uspeo da održi govor. Naravno, govor je verovatno bio dirljiv, ali ja ga nisam gledala. Plakala sam. Prava je retkost da me film rasplače, a ovde sam lila suze. Pošto sam veoma sebična, u tom trenutku nisam mogla da se ne zapitam koliko ću još da poživim...


Tempus fugit.

Posle tog filma sam dugo razmišljala. Tada su me mučile obaveze, predmeti koje moram da ispravim, takmičenja i sve druge sitnice koje su u tom trenutku mogle da mi zagorčavaju život. Uvidela sam da vreme leti. I ja to dragoceno vreme gubim na idiotarijama. Brinem se, nerviram se, malo spavam. Zbog čega? Zbog ocena na polugodištu?
Trošim sebe na gluposti. Svađam se oko besmislenih stvari. Gubim vreme na pravljenju rasporeda kojeg se ionako nikada ne pridržavam. Kao da namerno tražim hiljadu i jedan način kako da na najbolji mogući način izgubim vreme koje mi i ovako uvek nedostaje. Težak sam mazohista.

Uvek na sebe preuzimam obaveze. I sada sam to uradila. Idem na tri takmičenja, učestvujem u jednom projektu, tu je i škola, pripreme za ispit i tako. Divno, zar ne? Ako uspem da uklopim i prijatelje i porodicu tu, divim se sama sebi. Rastrzana sam i sve radim prosečno. Sada sam sebi odgovorila na jedno pitanje...


Tempus est pecunia.

Ima jedan otrcan izraz. Pokušaću da parafraziram, a to bi ovako nekako bilo: ponekad treba da zastanemo da pomirišemo cveće. Slažem se. U ovom korporativnom svetu retki su ljudi koji stvarno zastanu da ''pomirišu cveće''. Sada svi jure za novcem, uspehom, slavom.
Vreme je novac. Većina se tog pridržava i nema vremena za obične stvari kao što je razgovor sa prijateljima, kvalitetno vreme sa porodicom ili čak i ugodna samoća.


Festina lente!

Dok trčim na putu do škole, imam vremena da udahnem zagađeni vazduh i da malo razmišljam. Volim da posmatram druge ljude, kako se ponašaju individualno i u masi. Svi trče negde, žure, kasne... Ako imaju decu, vuku ih sa sobom da ne bi slučajno zakasnili na željno odredište. Pošto sam još uvek dete, razumem ih kako im se silno ide na mesto gde se neće osećati ugodno. Najradije bi se bezbrižno igrali u kutiji sa peskom, ljuljali se, trčali za leptirićima ili brali cveće.
Deca najbolje znaju da uživaju u životu, i zaista ne razumem zašto većina želi što pre da odraste i da uđe u taj svet gde ne možeš da gledaš kako ptice lete, veverice trče, kako vetar odnosi lišće i zavitlava odrasle.


Mens sana in corpore sano.

Sve više i više ljudi je bolesno. I svi imaju slične bolesti. Uglavnom je to rak, infarkt, moždana kap. Nema se više vremena za vežbu (ni ono silno jurenje za novcem i karijerom ne pomaže), jedemo smeće, spavamo malo...

Deca se danas smatraju velikom nesrećnom. Žena do svoje četrdesete godine nije spremna da rodi. Ako rodi, onda rodi samo jedno dete. Posle toga, zbog nezdravog načina života, ona umre, njen muž umre i ostane jedno dete. Jedno dete zamenjuje nju. Trebalo je da ima barem još dvoje dece da bi jedno dete predstavljalo pozitivan višak. Ovako, njeno potomstvo je u deficitu.

Mnogo su čudni ljudi danas. Uopšte ne razmišljaju o svojoj budućnosti, svoju decu upropaštavaju na sve moguće načine. U redu je ako dete od pet godina zna šta su seksualni odnosi, ako zna kako pištolj funkcioniše, ako zna da pređe nasilnu igricu više puta... Ne mogu da se ne pobunim! Ni ja sama nisam imala najsrećnije detinjstvo (rodila sam se u ratnom periodu), ali zar deca od pet godina moraju sve to da znaju? Zar ne postoji način da im pružimo srećno detinjstvo? Zašto roditelji odmah moraju da im usade predrasude čim se rode?
Osnovno dečije pravo je da dete ima srećno i normalno detinjstvo. Nažalost, većina nikada neće znati šta je to i zato će posle trideset godina da plaćaju ogromne sume svom psihijatru.


O tempora, o mores!

I na kraju, kratki presek istorije čovečanstva.

Egipćani su smatrali da su deca dar sa neba. Ophodili su se prema njima kao prema malim božanstvima.

Grci su uživali u Olimpijskim igrama i drugim svečanostima. Spartanci su bili u odličnoj formi.

Rimljani su pravili razne svečanosti i organizovali su igre da zabave ljude. Vežbali su i zdravo se hranili.

U srednjem veku su se bogato hranili. Znali su šta ima odgovara i šta treba da rade da bi bili srećni i zadovoljni.
Svako je imao svoje zaduženje i porodica je bila kompaktna celina.

Otkrivanjem Novog sveta, ljudi su dobili pogodnosti koji su znale da iskoriste.

Život na selu je najbolji primer, jer su ljudi tačno znali šta im treba, kada im treba i zašto im treba. Živeli su skromno, ali pametno.

Prošlog veka smo tendeciozno radili da uništimo tradiciju koja je milenijum opstala. Uspeli smo. Napravili smo ogromnu štetu. Sada svi pokušavamo da je ispravimo, ali, kada jednom nešto učiniš kao to, tu nema povratka. Očigledno da sam mazohisti. Volimo da uništavamo nešto vredno da bi nama bilo loše. Iskreno, i zaslužili smo da nam se dešavaju takve stvari. Sve se vraća, sve se plaća.

Niko više ne drži do običaja i tradicije. Kada neko izvodi predstavu o tim običajima, onda se svi oduševimo, ali posle toga svi opet zaboravimo. I naravno da obećamo da ćemo se promeniti i da ćemo da poštujemo tradiciju. Kako smo licemerni!


Ne želim da obećam da ću sada da se promenim i da uživam u životu. Lagala bih, a to ne želim. Ne mogu se tako lako prilagoditi drugom načinu života. Ono što sam naučila jeste da treba da pronalazim male stvari što čine život boljim i da volim tradiciju i poreklo porodice.

Život je jedan, i ne nameravam da ga provedem razmišljajući šta bi bilo kada bi bilo.