Ugar

Demencija je imala polje kukuruza. Prve godine je ozbiljno shvatila da tamo ima dosta posla. Shodno tome, ona se brinula o tom polju jer je znala da će jednog dana od tog polja život da joj zavisi.
Odmah je počela i zasejala je najkvalitetnije seme, jer zna da je osnova veoma bitna za dalji razvitak.

U početku se veoma trudila. Svaki dan je zalivala to maleno polje, negovala ga i đubrila zemljište. Što se na kraju i videlo. Trud se isplatio! Jeste da nije bilo prinosa, ali, njeni kukuruzi su bili među najboljim kukuruzima u celom selu. Ta titula joj je laskala, pogotovo što je pored polja kukuruza uspela da zaseje pšenicu. Od toga je odmah imala i prinose, pa je zadovoljstvo bilo veće.

Sledeće godine je odlučila da njivu sa pšenicom proširi na njivu sa kukuruzom. Pomislila je da to ne može da bude loša ideja, jer, prinosi su prinosi, a to je bitno.

Tako je Demencija i uradila. Izvadila je kukuruze sa jednog dela njive da bi zasadila pšenicu. Pošto se ona opet brinula o svojim njivama, uspeh je opet bio vidljiv. Doduše, pšenica je u tom periodu stagnirala dok je kukuruz nastavio da raste.

Drugi deo druge godine je bilo divno doba! Pšenica joj izuzetno dobro uspevala i sada je bila sigurna da je ona ideja o proširivanju njive pun pogodak! Naravno, ništa ne traje večno, pa je njiva sa pšenicom posle plodnog perioda postala ugar. Sada je sve bilo na njivi sa kukuruzom.

Međutim, Demencija je osetila veliki umor i više nije mogla tako vredno da radi. Verovatno su je dve njive iscrpele. U početku se trudila i imala je veliki uspeh, ali, sada joj sve teže i teže pada to održavanje njiva. Sada samo radi kada mora ili kada je neko natera. Uopšte je ne interesuje ništa. Zasitila se.

Poslednje dvae, tri nedelje rada za celu godinu stoje ispred nje. I ona je počela da se trudi, jer zna da joj skoro sve zavisi od kukuruza. Međutim, nije ona robot. Umori se, pa sedne i plače. Proklinje dan kada je uopšte uzela da obrađuje njivu. Ali, pokušava i trudi se... i onda joj se sve to obije o glavu. Naime, neka bolest, gljivice su joj zahvatile njivu. Pšenice ionako više nema, ali, treba da se trudi oko kukuruza, a ne može. Sav rad će joj biti uništen...

Demencija je očajna, ne zna šta da radi. Niko ne može da je savetuje, u selu su retki oni koji imaju taj problem. Mada, ni oni ne znaju odgovor.

Gde je poenta u svemu tome? Žali bože što se uopšte trudila, kada joj dvogodišnji rad može biti uništen za dve nedelje... Nije li to apsurd?
Nažalost, Demencija može samo da se pomiri sa svojom nesrećnom sudbinom. Nismo svi rođeni pod srećnom zvezdom, neki od nas moraju da rade da bi dostigli sreću.