Tuđi Jorgovan

Evo, već je 5. decembar. Nisam mislila da će tako brzo da dođe. Iznenadio me je, iako sam bila spremna da će kad - tad doći opet.

Eh, sada kako se prisećam dobrih vremena! Bilo je lepo, bilo je divno! A sada niti je divno, niti je lepo. Sa gađenjem dočekujem ovaj dan. Ali ga opet dočekujem. Teško mi je, borim se protiv njega, ali on opet dođe. Mučno mi je kada znam da dolazi, ali ne mogu protiv njega. I opet je došao.

Još ga se uvek sećam. Njegovo nasmejano lice, oči koje zrače vedrinom i seda kosa. Svega toga se sećam iz detinjstva, kada nisam imala najbolji kontakt sa njim. Znala sam da je pametan, da je završio neku visoku školu, da se razume u sve i da je prijatan sagovornik. To je bilo sve što sam znala od drugih. Kako sam odrasala, i dalje sam bila prilično udaljena od toga, meni, savršenog čoveka. Kada bih čula kako ga drugi spominju u pozitivnom kontekstu, znala sam da moram što brže da odrastem da bih upoznala tog fenomenalnog čoveka o kojem svi pričaju sa oduševljenjem!

Kada sam krenula u školu, saznala sam konačno čim se on bavi. Kod mene to nije izazvalo oduševljenje kao kod ostalih, ali mi je još uvek bio misterija i zagonetka koju nikako nisam mogla da rešim. Retko bismo se viđali, ali opet, njegova pojava je uvek bila nešto specijalno. Nijedan čovek nije tako jak utisak ostavljao na mene kao on. Kada bih sa dedom otišla do njega, njegova žena bi me ponudila Cedevitom. Mogla sam između par ukusa da biram, ali sam se ja standardnog uvek držala - narandža. Naravno, tamo bi uvek bilo neko voće, pogotovo ako je leto ili jesen, pošto je on pravio rakiju. Eh, kako su svi hvalili njegovu rakiju! On i dida su pravili najbolju rakiju, skoro savršenu - rekli su ljudi. Normalno je to, ako uzmemo u obzir da mu je to skoro struka.

Volela sam da idem kod njega. Ta velika kuća kao da je bila savršena za njega. Lavirint za misterioznog čoveka. Joj, samo kada se setim u dnevnoj sobi njegove zelene fotelje i zelenog taburea! Gledao bi ili HRT ili Eurosport. Ja bih sedela na kauču iza njegove fotelje i obično slušala šta govori, ali nikada ga u potpunosti nisam shvatala. Izgledao mi je tako daleko. Kada sam bila šesti razred, dobila sam idealnu priliku da ga upoznam. Naime, u šestom razredu sam dobila fiziku, a pošto je on atomski fizičar bio, to je idealan spoj. Volela sam da provodim vreme kod njega kada mi je trebalo nešto objasniti. Dida bi me dovezao. Pozvonila bih mu, a on bi otvorio ogromna vrata i pustio me unutra. Taj dugačak, hladan hodnik nikada neću moći da zaboravim. Pošto sam ušla u sobu, sela sam za sto. Tamo me strina već čekala i pitala koju Cedevitu hoću. On je došao i doneo papire. Papiri su uvek bili na drugoj strani popunjeni neki vrednostima i to je davalo šmek papirima.
Prvo bi me pitao u čemu je problem, onda me je teoriju za pet minuta ispitao (naravno, teoriju, nikada nisam pojma imala), pa bismo prešli na objašnjavanje i rešavanje zadataka. Odmah bih shvatila šta je želeo da mi objasni i sa zadovoljstvom sa odlazila i opet dolazila kod njega. Sada sam počela da uviđam kod njega ono što sam slušala o njemu. Bilo koja oblast, on je uvek imao odgovor. Bio je duhovit čovek, uvek spreman da pomogne. Vremenom, mi je usadio logičko razmišljanje i jako sam mu zahvalna na tom. Zaista, svaki put sam se sve više i više oduševila tim čovekom!

Zavolela sam ga toliko da mi je bio kao drugi dida. Nažalost, njega je jedan deo porodice odbacio, ni sada ne znam zašto, ali zbog toga nikako nije bio srećan. Tako divan čovek, a sestre ga ne prihvataju. Tu se, navodno, odigralo nešto veoma loše između njih, i oni su prestali da održavaju kontakt. Zato se on i razbolelo. Doživeo je dva infarkta i zdravstevno stanje mu nije bilo baš najbolje. Nisam bila ni svesna kako sam ga jako volela i kako sam uživala da budem u njegovom društvu. Nažalost, on se još više razbolelo i ovaj put je bilo fatalno....

Dok radim zadatke, setim se njega. Znam da je tu i da motri na mene. Još se uvek mogu da se setim kako je izgledao. I glasa mogu da se setim. Jao, oni njegovi pogledi koje mi je upućivao. Tačno sam znala šta misli da mi kaže...

Volela sam da idem kod njega. Ona glomazna vrata, onaj hladan hodnik gde su stajale gajbice sa jabukama, dnevna soba sa zelenim kaučom i tabureom, listovi sa ispunjenom drugom strano, Cedevita... Nedostaje mi njegove šale, njegove izjave, njegovi pametni i inspirativni govori i odgovori.

Tumaram ulicama i čujem kako vetar zavija. Možda on pokušava nešto da mi kaže, jer se u trenucima potpune samoće uvek setim njega. Kao da je još tu.
Kako mi teško pada činjenica da moj striko nije više pored mene! Zbog njega sam se isplakala i još mu uvek teško da pričam o njemu. Uvek mi stane knedla u grlu, bez obzira u kom kontekstu ga spominju. I dalje mi je teško da se priviknem na to da nemam više kome da se obratim kada me muči nešto.
Bez obzira što smo nas dvoje samo o fizici ili matematici pričali, on je mene i više od toga shvatao. Joj, Bože, kako mi nedostaje! Nadam se da me sada posmatra dok pišem, jer želim da kažem da je on moj Anđeo čuvar i da i danju i noći bdi nad mnom i pazi da mi se nešto ne desi. Osećam ja to...

Hvala, striko!