CLICK HERE FOR BLOGGER TEMPLATES AND MYSPACE LAYOUTS »

Wednesday, December 12, 2007

Pokisla sveska psihologije

Kiša je kao život. U jednom trenutku dok ti nežno klizi niz lice, mazi te, a drugom trenutku ti udara po licu i šamara, kao što i život radi.

Jučerašnji dan je bio grozan, ali se situacija uveče popravila. Slučajno sam otišla sam MSN-a i na mobilnom su počele da mi pristižu poruke u stilu gde sam i kada dolazim. Shvatila sam da ja imam prijatelje koji me toliko vole i brinu za mene. Oduševila sam se, jer to ranije nikada nisam znala. Sada bez problema mogu da nabrojim sve svoje prijatelje. Pričala sam sa nekima posle i uradila sam ono što je trebalo odavno da uradim. To samo par ljudi zna šta sam uradila i to će tako da ostane. Uglavnom, ostvarila mi se velika želja i sada konačno mogu da nastavim sa svojim životom.

Joj, kako mi je tada bilo lepo! Sve konačno savršeno! Napravila sam balans između porodice, prijatelja, škole, moje duše i mog tela. Divno, presrećna sam bila! Igrala sam uz Stairway to Heaven i glupirala sam se sa bratom. Kasnije sam sat vremena pričala telefonom sa prijateljicom (žao mi je za telefonski račun!) i bilo mi je divno! Kikotala sam se, bila ozbiljna i osećala sam da je konačno uspostavljena harmonija.

Odlučila sam da ću malo psihologiju za test da učim, a ujutru ću lektiru da pročitam i da pogledam muzičko. Počela sam da učim, jer bi ovo učenje bilo retroaktivna inhibicija, plus što bih posle toga otišla na spavanje, pa bi mi se to naučeno još bolje učvrstilo. Kada sam završila, otišla sam u krevet i naletela sam na Vesele 70e i Saut Park. Kako savršen kraj dana! Sa osmehom sam otišla na spavanje i misli kako će sutra da bude nastavak ove divne večeri.

Danas sam se probudila u 9, umesto u 7 kao što sam planirala. Nije bilo teoretske šanse da naučim muzičko ili pročitam lektiru. Brzo sam krenula da čitam psihologiju. Znala sam da neću puno moći da naučim, jer je kratak vremenski rok. Ali opet... Barem jedan predmet da spasim.

Vreme je toliko brzo proletelo, kao u inat! Ovog štrajka mi je dosta više! Samo mi, učenici, snosimo posledice. Na nama se lomi koplje, mi pišemo pismeni na časovima od pola sata, mi radimo testove. Još ako smo poslepodnevna smena, preseku nam pola dana školom, a druga polovina nije ni vredna spomena. Zaista, ne mogu više. Sve me to čini nervoznom...

Došla sam u školu, kada profesorica ulazi. Prvi čas smo imali biologiju i donela nam je kontrolne. Naravno, ja sam dobila težu grupu. Ne procenjujem sebe po situaciji okolnosti, nego, što su i ovi iz lakše grupe rekli da je moja bila teža. Uostalom, i sama činjenica da u mojoj grupi ja najviša ocena četvorka, svedoči da ja naša grupa teža.

Ja sam dobila četvorku, i to me je iznerviralo, jer sam ipak više učila od nekih osoba koje su dobile peticu. Najviše su me pogodile suze moje prijateljice. I ona je dobila četiri. Molila sam Boga da ne zaplače, jer se odmah utišala kada joj profesorica dala kontrolni. Ona je najviše od svih nas učila, i ima iste ocene kao ja, jer je već prethodni put bila ista teška grupa., i bila joj je potrebna petica. Na kraju je pitala da li može da odgovara, a profesorica je rekla da ne može. Jadno je kada se trudiš kao debil, i na kraju ti se taj silni trud ne isplati. Pošla sam sa njom, jer, znam da ne mogu da je utešim, ali barem da budem tamo za nju. Jeste, hladna sam osoba i ne znam kako treba da reagujem kada neko plače. Sada, zaista sam dala sve od sebe i pokušala sam nešto, ali to nije bilo baš uspešno. Stvarno mi je žao, uopšte nije zaslužila to.

Sledeći čas je bila geografija. Već jedno šest nedelja odgovaramo, i zbog skraćenih časova, nikako mene da izvuče da odgovaram. Pre tri nedelje sam prestala da obnavljam svaki čas jer je to postalo besmisleno. Opet me taj štrajk frustrira.

Veliki odmor sam provela objašnjavajući ljudima iz moje grupe kako treba da predstavimo Viktora Igoa i njegovu pesmu Juditi Gotje. Prethodno veče sam je pokušala dokučiti, i veoma je teška za shvatanje, ali mi se dopada. Govori o tome kako je život prolazan i da svi pred smrt shvatimo da nemamo gde dalje da idemo i da samo možemo najboljem da se nadamo.

Tu analizu sam svima prosledila na mejl adrese i nekima u školi objasnila. Tako sam lepo to uradila, da sam ponosna na sebe. Sve sam bojama i brojevima obeležila da bude lakše. Joj, kako se ta psihologija stalno vrti oko mene.

Posle odmora je bio engleski. Dobila sam četiri na pismenom! Ne mogu da verujem! Na neke gluposti mi je skidala poene... Da nisam omašila jedan glagol u žurbi, dobila bih peticu. Ovako... Nešto što sam ja napisala i učinilo logičnim, njoj to nikako nije bilo logično. Tu me je malo zeznuo funkcionalni engleski...

Konačno je došao i srpski. U međuvremenu sam saznala da su neke osobe pročitale lektiru. Jedina nada mi je bila da ćemo dva časa da radimo one analize. I radili smo. Sve su se grupe izređale i predstavile svoje pesnike. Bilo je lepo, barem nešto lepo.

Na red je došla i famozna psihologija. Bila sam jako nervozna i sam čekala da prođe i da se sve završi. Posle pet minuta kašnjenja, profesorica izbacuje moj red i moju grupu napolje, da bi druga grupa mogla da piše.

Taman sam pomislila da ću još malo da učim, ali mi je mnogo zabavnije bilo da pričam sa prijateljima. Žao mi je, to je bilo jače od mene.

Uglavnom, vreme je prolazilo i mislili smo da nećemo pisati, jer smo imali već manje od 10 minuta. Kada odjednom, izlazi druga grupa i mi ulazimo.

Strašno! Profesorica deli pitanja, ja gledam svoj papir i ne znam šta ću pre. Počnem da pišem, rečenica mi nema smisla. Izbrišem, pa ponovo napišem. Hemijska olovka mi ne radi, a vreme neumitno protiče. Toliko sam se iznervirala da sam samo pisala i pisala, bez obzira što ni ja ne shvatam šta sam rekla.

Ovaj test zaista nije bio fer... Nema veze što smo ostali na odmoru, pa smo pisali oko 10 minuta, nego, ovaj ceo štrajk nas je sve toliko poremetio...

Više ne znam da li da učim ili da se jednostavno prepustim situaciji.Ne znam kada da učim, šta da učim i zašto da učim.

Iskreno, nadam se da će se sve vratiti u normalu.
Ne volim kada se nešto menja, teško prihvatam promene.
Uglavnom, dan je i bez psihologije bio i više nego loš.

Možda je to tako, dobiješ par lepih trenutaka u zamenu za jedan loš dan.

Samo što imaš jako malo lepih trenutaka, a puno loših dana...

0 comments: