Strah
Paralizuje me. Sputava me da uradim ono što želim. Budi odvratan osećaj samoće u meni. Uništava me sve više i više, a ja ne mogu da se borim protiv njega.
Moj večiti saputnik, ne mogu da ga se otarasim. Niti ću ikada moći. On je moja senka i čeka u zasedi, čeka trenutak kada sam najranjivija da me napadne i dotuče.
Prisiljava me da budem nešto što nisam. Guram od sebe drage ljude zbog njega, uništava mi društveni život i ne podnosi kada sam srećna. To njega dotuče, ali samo nakratko. Ipak, on ima veliku moć. Lakše je da se uoči strah, nego sreća.
Opet, može da mi bude koristan. Kada imam loš predosećaj u vezi sa nečim, on je tu da to još pojača taj predosećaj i da me ubedi da je to loše i da ne bi trebalo da to uradim.
Bila fizička ili psihička, svejedno je bol.
Fizičku bol je lakše podneti, jer to mora da prođe. Modrica mora da nestane kad-tad, udarci moraju da prestanu da bole... Psihička bol teže prolazi, ali i ona prođe. Teške reči se zaborave, vređanje se oprosti. Svi smo mi ljudi, svi mi grešimo. Međutim, mene prati pshička bol. Ne mogu da se pomirim sa nečim iz prošlosti, pa ona tu uskače da mi sve još više oteža. Skoro da je neprimetna, sve drugo primetim, osim nje. Ali, ne treba zato da se potcenjuje. Možda zato što je tako ’mirna’ jer i najgora. Javlja se kada najmanje treba, a ostaje najduže. Kada sve prođe, ona je još tu. I ostaje i ostaje, nikako da ode. Ona, zapravo, nikada i ne odlazi. Samo se smiri i čeka novi momenat kada će da zasija.
Patnja je izazvana bolom. Stanje u kojem sam ja glavni akter i ceo svet treba da se vrti oko mene jer ja patim. Patnja nije toliko misteriozna kao bol, ona voli da je i drugi vide, po mogućnosti svi ljudi koje ja poznajem.
Uništava me iznutra prema spolja. Muči me, prisiljava me da plačem, da budem tužna, da mi se razne misli motaju po glavi. Ponekad mi je korisna, jer vidim stvari iz drugačijeg ugla. Samo, pitanje je, da li je taj ugao pravi?
Moj omiljeni stadijum. Veoma je pogubna za mene, ali je opet volim. Ne razmišljam ni o čemu, svejedno mi je, ne interesuje me niko i ništa.
Gledaš u jednu tačku. I gledaš i gledaš... i samo gledaš. Niko te ne shvata, ali tebe to ne interesuje, jer te ravnodušnost uzela pod svoje. Barem jednom ne moram da budem odgovorna, da razmišljam o posledicama. Divan je osećaj, međutim, tada ja ne vidim koliko je to pogubno za mene. Ravnodušnost mi govori da odustanem od svega što volim, da ne treba ništa da radim, da je najbolje da se predam situaciji. A ja to ne volim. Što znači da je i ona loša, jer me uljujkuje u lažan osećaj sreće.
Slična ravnodušnosti, samo što kod ravnodušnosti nemam tužan izraz lica. Teško mi se osmehnuti, reći išta, obratiti se bilo kome, jer me tuga toliko pritiska iznutra, da bih najviše želela da puknem od muke na sve strane! Ona vrši neviđen pritisak na mene i ne znam kako da se postavim prema njoj. Razumem je, ipak je to jedna delikatna emocija, ali, ne mora baš toliko da me pritiska. Uglavnom se javlja među prvima i od onda vrši jak pritisak. Mislim da ima potrebu da je svi vide.
Gubitak noktiju i mučnina. Postajem agresivna, napadna, drska i nepristojna. Uglavnom, izvlači najgore iz mene. I to u situacijama kada ne bi trebalo. Mada, zahvalna sam joj na tome, jer drugi treba da vide i moju drugu stranu. Svejedno, težak je saputnik i ne možemo nas dve da funkcionišemo. Ne dugo. Volim je zato što uglavnom mogu da se rešim nje ako odem da spavam.
Veoma kratkotrajna. Posle svih ovih negativnih, i ona nekada uspe da ispliva na površinu. Nabaci mi osmeh na lice, ali se ne zadrži dugo. Svi je potiskuju. Ona je najnežnija i ne može da se bori protiv jačih. Što, naravno, svi iskorištavaju. Toliko divnog donosi, a tako se svi ružno ophode prema njoj.
Super je što je borac i što mogu da je očekujem. Posle kiše uvek dođe Sunce, ali i posle Sunca uvek dođe kiša.
Sreća
Ovo je najjača emocija. Javlja se dosta retko, barem kod mene, ali me zna držati i po par dana. Bez obzira što se druge emocije nagomilavaju, ona je prisutna i ne predaje se lako. Ona, takođe, ima potrebu da je svi vide, ali ona želi da kada je vide, da se svi obraduju i da jedan njen deo ponesu sa sobom. Ona je potrošni materijal. Jako se dugo stvara, osećam ja to. Tačno znam da bi nešto lepo trebalo da se desi, i eto nje! Ima magičnu moć da me natera da filozofiram, razmišljam o budućnosti i da se više ne zadržavam u prošlosti.
Možda, možda ne.
Imajte na umu, ovo nije samo obično objašnjavanje, ima tu nešto više...
No comments:
Post a Comment