CLICK HERE FOR BLOGGER TEMPLATES AND MYSPACE LAYOUTS »

Friday, December 28, 2007

Štit


And have you seen how the cars when they pass

They come your way
Then they're speeding away
Coming to you and then going away
But for them nothings changed, for them nothings changed

Dižem štit oko sebe, opet su me povredili...

Ovaj put sam i ja sama kriva, jer sam dala sebi nadu da od toga nešto može da bude.
Ova godina i nije divna, do sada su me ljudi već dosta puta povredili, a moj štit je sve slabiji i slabiji. Ja sam čovek, a ne robot!
Kada se malo vratim u prošlost, ljudi koji su me najviše povredili su osobe muškog pola.

Prva osoba koja me je jako povredila je bio moj najbolji prijatelj.
Išli smo zajedno u predškolsko i to su mi prve uspomene na njega. Živeo je dve ulice dalje od moje.
U istom smo razredu bili i od prvog razreda smo počeli da se družimo. Zajedno smo išli u školu i vraćali se kući. On bi uvek kasnio, i to bi me malo nerviralo, ali njegovim pričama bih zaboravila to kašnjenje. Kada smo se vraćali kući, uvek smo išli zaobilaznicom, da možemo da svratimo na jednu livadu. To je zapravo travnjak ispred jedne kuće gde su bila zasađena drva drača. Otišli bismo tamo, legli bismo na travu i razgovarali. Čekali smo trenutak kada će vlasnik kuće besno da izađe da nas otera, ali se to nikada nije desilo. Sate i sate bismo tamo provodili, zabavljajući se šalama, pričama i našim snovima.

Snovi... Volela sam kada bi mi pričao šta želi da bude. Pažljivo bih ga slušala u nadi da će i on mene da podrži u vezi sa mojim snovima i željama.
Družili bismo se stalno, igrali smo se u dvorištu ili na kompjuteru. On je kriv što i dan-danas volim Need For Speed. Joj, kako nam je bilo lepo!
Kako smo zajedno odrastali, razvijali smo ista interesovanja. Naše priče su postajale sve dublje i dublje. Nismo više bili tako mali... I nismo ni sanjali da uskoro nećemo biti tako bliski.
Njegovi su prodali kuću i odselili su se tri ulice dalje. Nije to puno, ali je bilo dosta da naš odnos zahladni. Ranije me je uvek branio, kao da sam mu mlađa sestra. Volela sam to, taj osećaj sigurnosti koji mi je davao. Polako sam osetila kako ja više nemam njegovu naklonost. U školi je postalo strašno, razdvojili smo se kao da se nikada nismo družili! Kasnije je bilo nekih pokušaja da sačuvamo to prijateljstvo, ali i povetarac bi oduvao plamen našeg prijateljstva.
Kao da se nikada nismo zagrlili, kao da nikada nismo gnjavili mlađu braću, kao da nikada nismo igrali NFS 2, kao da nikada nismo satima i satima sedeli i razgovarali ispod onog prokletog drača!
Ne mogu da verujem da smo oboje to tako olako pustili...

Nedavno sam ga videla. Nije mi prijatno kada vidim njegove roditelje, njegovu nanu, a kada vidim njega, onda poželim da u zemlju propadnem. Sve to samo zato što ga još uvek volim, i smatram starijim bratom, premda sam ja starija.


Posle ovog fijaska, upoznala sam jednog divnog dečka. Sada sam na vreme digla štit da me ne bi povredio. Vremenom sam naučila da mu verujem. Ubrzo sam se i zaljubila. I imala sam prvog dečka u životu, ako se naša veza može nazvati vezom.

Zahvalna sam, jer sam pored njega naučila da volim. I nisam bila tako hladna osoba, niti tako zatvorena. Njemu sam verovala, pa nije bilo potrebe za štitom. I lepo sam ga sklonila. Što se ispostavilo kao loša odluka. Naime, ja sam u svojoj zaljubljenosti i sigurnosti zaboravila da nas dvoje nećemo večno da budemo zajedno. Jednog dana me je raskid stigao. Štit je u potpunosti zatajio. Bila sam užasno povređena, premda sam i ja želela da raskinemo, jer više nismo mogli da funkcionišemo. Razdaljina je bila osnovni problem koji je povlačio sve druge probleme. I jasno mi je bilo zašto smo raskinuli, samo nisam mislila da će to tako da boli. Te noći sam jecala, i taman kada se smirim, sve bi počelo ispočetka...

Meseci su prošli od toga. Još uvek se setim divnih trenutaka i poželim da se vratim u prošlost. Ali znam da ću opet da patim, pa brzo se vratim u sadašnjost. Razgovaram ponekad, ali čisto da bismo se čuli. Zaista je divan i još ga uvek volim, ali kao prijatelja. Međutim, on nije tu za mene, da me podrži kao prijatelj prijatelja...


Moj brat od tetke je moj najveći prijatelj, samo sam ja to kasno shvatila.
Živeli smo par stotina kilometara daleko jedno od drugog, ali smo imali iste faze, pokrete, mimike. Često bi me mama nazvala njegovim imenom da pokaže koliko smo slični.
Najviše sam volela dok je još bio u srednjoj školi. Za raspust bih otišla u Mađarsku i tamo bih se sve vreme sa njim zezala.
Ustajli bismo oko 11 sati, odveo bi me kod tetke na posao sa njegovim motorom, posle bismo jeli, pa bismo otišli na bazen. Uveče bi me odveo u grad, u najbolju poslastičarnicu tamo. Prošetali bismo se, pogledali Tisu i vratili kući. Onda bismo legli na krevet i gledali bismo filmove na televiziji. Kada je video da sam tužna, onda bi me golicao i gnjavio, samo da se oraspoložim. Sećam ga se kao super osobu i baš mi je bilo drago što mi je on brat.

Međutim, on je uskoro našao posao, studirao je i dani našeg druženja su se završili. Sada se viđamo kada nas pozove na ručak ili kod njegovih roditelja. Viđam ga možda tri puta godišnje. Ranije smo znali da razgovaramo o svemu, pogotovo o muzici, jer svira gitaru i voli istu vrstu muzike kao i ja. Ove godine na Božić nismo imali o čemu da pričamo. Došla je njegova devojka, otišli su, nismo se čak ni pozdravili.

Kako mi nedostaju ti dani bezbrižnosti! Jadničak, ni ne uviđa da ga devojka udaljava od porodice... Ne volim je, ne voli ni ona mene. Ona ne voli ni njegove roditelje. A on je meni uzor od kako znam za sebe...


Posle raskida sam otišla na seminar u Bački Petrovac. Tamo sam upoznala jednog finog i dobrog dečka. Zaista, on je jedan u milion. Takvi maniri, takva načitanost, takva ljubaznost se samo jednom u životu viđa. Uglavnom, zavolela sam ga i postao mi je jako dobar prijatelj. Naravno, opet sam podigla štit u slučaju da me povredi.
Nas dvoje bismo sa vremena na vreme pričali i shvatili smo da smo veoma slični. Znala sam da to ne može da bude dobro, jer ću opet da se zaljubim. I tako je i bilo. Očigledno je da sam prokleta da se zaljubljujem u momke koji žive daleko od mene. Danas smo se opet dopisivali i on je spomenuo njegovu devojku. Uf, ovo je bio tako neprijatan šok za mene! Premda je štit bio tu, on je već toliko oslabljen, da nije mogao da izdrži ovo. Počela sam da plačem. Na kraju je rekao da smo se baš lepo ispričali i da mu je drago. Pa, i meni je drago što sam opet slomljena u deliće.

Zašto ja moram da budem slomljena? Ne verujem da je iko od njih uništen i da se više nikada ne može od toga oporaviti.
Kada bih im barem mogla reći kako se ja osećam, kako je moja duša stalno slomljena, kako moj štit ne može više da funkcioniše...

Mada, svi smo mi nesrećnim slučajem tu i ne radimo mi to, neko drugi radi to umesto nas. Neko nas pomera i namešta. Svi smo mi pioni u odvratnoj, prljavoj igri zvanoj Život.

How I wish, how I wish you were here.
We're just two lost souls swimming in a fish bowl, year after year,
Running over the same old ground.
What have you found? The same old fears.
Wish you were here.


0 comments: