Odgovornost

Bilo je krajnje vreme da i ja napravim blog.
Morala sam negde da nađem prostor gde ću moći svoje mišljenje slobodno da kažem bez da me neko čudno pogleda.

Danas mi se desilo nešto čemu sam se , verovatno, potajno nadala i priželjkivala, ali mi je opet čudno.
Naime, dobila sam priliku da se kandidujem za predsednika Đackog Parlamenta u mojoj školi, jer se sadašnji predsednik povlači iz razumljivih razloga. Svejedno mi nije bilo svejedno (ironije li!) jer to znači da bih ja morala da odustanem od nekih svojih želja zarad drugih. Taj dotičan, trenutni predsednik, je meni obećao da će ove godine da ostane kao predsednik,a ja kao njegova desna ruka. Prekršio je zadato obećanje i osećala sam se izdato. Rekao mi je da će sazvati prvi sastanak, a posle njega objaviti ostavku i da će mene da predloži za kandidata ako se ja slažem. Takođe, imaću njegov glas koji vredi 30% glasova. Posle toga, sam nekako izašla iz škole i izgledala sam prilično izbezumljeno. Jeste da sam želela neku funkciju, ali nisam mislila na ovu. Ipak, šta ja znam o ovome? Nije jedan seminar dovoljan da bih mogla da upravljam institucijom kao sto je ta. Uostalom, on me je smirivao i rekao mi je da ni on nije znao, ali se raspitao i misli da bi i ja to isto uradila. Ne znam za to, ipak ja sam asocijativna, i šta ako ne budem našla zajednički jezik sa tim kojim mi trebaju pomoći?

Vraćajući se kući, uhvatio me je neki strah. Šta ako se to realizuje i šta ako zaista postanem predsednik Đackog Parlamenta škole koja broji preko 900 đaka, sada već trojezične nastave, šta će se tada desiti? Da li ću ja imati vremena za učenje, za pripremu takmičenja iz istorije, za porodicu, za društvo, za SEBE??? Možda zvučim sebično, ali g’n’r imam dobru rečenicu iz pesme November Rain:”Everybody needs some time on their one…” Tako mi nije svejedno!!! Prevelika je odgovornost to za mene, ipak sam ja samo drugi razred gimnazije! Plus, što sam neozbiljna (u nekim situacijama se ponašam kao dete, dok negde znam da se ponesem veoma ozbiljno, ali opet) i previše sam mlada. Znam da će ovo ispasti kao neko žaljenje, ali meni je ovo ventil i uostalom, ne morate da čitate ako vas ne zanima.

Tako, vraćam se ja kući, razmišljam o pro & con i ne mogu da uvidim šta je ono bitno. Imala sam više con jer sam ranije imala plan da ću učiti od početka za takmičenje iz istorije (prošle godine sam bila na republičkom pa bih opet želela da idem), da ću imati odličan uspeh, da ću učestvovati u debatnom klubu, da ću se vise angažovati u Parlamentu… Šta ako bih sa ovim sve to upropastila? Ipak, to su mi želje.Sa druge strane, bilo bi dobro da sam predsednik, sprovodila bih neke svoje ideje u dela, bila bih konačno neko i nešto (iako stojim iz svoga da ne treba biti popularan, malo je lakše kada znaš neke uticajne koji ti mogu pomoći). Samo opet postoji problem, koplja će se lomiti na meni, a ja ne želim da u drugoj godini svog školovanja u školi koju volim, imam problema sa profesorima i direktorom.Ne znam zaista šta da radim. Jedan deo okoline me savetuje da ne pristanem, drugi da ću ja to sve moći, a najtužnije od svega je što ja ne znam koliko mogu da podnesem. I ne znam šta ja hoću.

Ali mi je pre otprilike sat vremena sinula ideja dok sam njakala narukvicu kampanje za Dan Mladih. Na njoj piše: “Budimo viđeni, neka nas čuju!” Užasno dobra poruka… Mozda mi posluži u rasuđivanju. Dotada, mladi budite viđeni, borite se za vas i vaša prava!