CLICK HERE FOR BLOGGER TEMPLATES AND MYSPACE LAYOUTS »

Saturday, September 22, 2007

S.O.S.

Izgleda da je Grim Reaper odlucio da melanholican septembar ucini jos melanholicnijim.
Pre pola sata sam saznala da je umrla jedna mlada zena koju sam poznavala. Imala je samo 30 godina...
Premda je bila bolesna i bilo je pitanje vremena kada ce da umre, ipak smrt je smrt.
Ne bih zelala da pisem o tragicnoj smrti, nego o smislu zivota. Zivot i smrt su kao yin i yang. Isto ne znas sta je bolje, odnosno gore. (Odnosi se na istocnjacku filozofiju koju ja previse ozbiljno shvatam, a bolje znaci crno dok gore znaci belo.)
Cesto razmisljam sta je smisao ovog zivota. Nikako ne mogu da dodjem do zakljucka i da to filozofiranju dam zavrsetak. A da li iko moze da spozna to i da stavi tacku na to? Mislim da je to nemoguce, ipak je covek veoma slozeno bice pa i njegova psiha mora biti kao deo njega.

Uglavnom, provodila bih dana razmisljajuci o tome. Nekada bih rekla da su prijatelji smisao zivota.

Prijatelji. To su osobe koje te vole i cene, sa kojima odrastas, delis divne trenutke svog i njhovog zivota. Mozda oni to rade jer ocekuju da cemo i mi biti za njih kada im bude potrebno. Neka uzajamna veza. Zar to ne ocekujemo svi? Zar ne tezimo nekom miru i nekom osecaju sigurnosti? Sigurna sam da i najintrovertnije osobe pozele ljudski dodir. Zato mi i jesmo ljudi, a ne roboti.
Mi moramo da imamo uz sebe prijatelje. Oni su nam neka vrsta garancije. Dok smo sa njima, nije sve tako lose. Kada napustimo to sigurno utociste i vratimo se u okrutnu stvarnost, shvatimo da dalje ne mozemo sami. To je nesto divno u ljudima. Potreba za bliznjima.

Medjutim, oni znaju da te iznevere. Tada smisao zivota trazis u poslu/skoli i nadas se da ces sa radom zaboraviti probleme i muke koje te muce. Ali da li to bude uvek bas tako? Odes na posao. Sef te iznervira, kolege te gledaju kao da nisi sa ove planete, a neljubazna prodavacica ti na kraju jos vise pokvari dan. I onda ti eksplodiras. Znaci, posao nije neko sigurno utociste. I da jeste, opet previse kratko traje.

You seem so far away though you are standing near
You made me feel alive, but something died I fear
I really tried to make it out
I wish I understood
What happened to our love, it used to be so good


Kada nas iznevere i prijatelji i posao/skola, pocinjemo da lutamo. Nista nam nije smisleno. Sve je tako depresivno, ocajno, grozno, zalimo sami sebe sto smo uopste dosli na ovaj nesrecan svet i sto moramo da ga trpimo bez icije podrske. I tada nam sine ideja. Hej, pa Bog. Nas veciti saputnik ce nam pomoci. Pocinjemo da odlazimo u crkve, da molimo Boga, postajemo pobozniji. I to ponekad uspe, ponekad ne. Sve zavisi kako nam je Bog namenio, ipak je plan Njegov.
Neki ljudi se cak ni ne okrecu Bog, tom dalekom apstraktnom pojmu, jer imaju osecaj da ih je vec toliko puta dosad izneverio da nema potrebe da se to desi jos jednom. Ljudi su razliciti.

Where are those happy days, they seem so hard to find
I tried to reach for you, but you have closed your mind
Whatever happened to our love?
I wish I understood
It used to be so nice, it used to be so good


Posle lutanja i bezuspesnih pokusaja, padamo u jos goru depresiju, dolazimo do nekog nistavila. Potpuna ravnodusnost. Iako ne pada kisa, nama se cini da pada, tako nam je sve sivo. Bezvolja, ravnodusnost, pesimizam... Tesko da cemo sada biti u stanju da trazimo smisao naseg zivota, kada ne mozemo ni redovno da se pocesljamo. Obicno onda clanovi uze porodice primecuju da nismo pshicki stabilni i oni se nama obracaju. Iskoristila bih cuvenu recenicu meni drage osobe:"Niko ti nece pomoci kao sto ce ti porodica. Samo nju imas bezuvetno." Istinito je ovo, dakako. Porodica je uvek tu uz nas, bake i dede, nasa braca i sestre, nasi roditelji (bili zivi ili mrtvi, tu su uvek uz nas). Iako ce nas i oni izneveriti, oni ce biti uz nas kada ni oni to ne budu hteli, jer je to porodica, veze te krv i meso. Cudno je kako cemo mi sve da isprobamo da resimo problem, a solucija problema je sve vreme ispred nas.

How deep is your love
How deep is your love
How deep is your love
I really need to learn
'Cause we're living in a world of fools
Breaking us down
When they all should let us be
We belong to you and me

Eto, danas je moj smisao zivota moja porodica.

5 comments:

Anonymous said...

Smisao zivota?!Hteli mi tako ili ne,moramo priznati da je To SRECA.A sta radimo trazeci Smisao?Trazimo Srecu!Zar nije tako?
Cula sam jednom reci:"Bog zeli da budemo sretni....!"Znam da se to ne cini uvek tako,ali zapitajmo se da li se uvek trudimo videti koji je Put do Srece koji nam On pokazuje?!Znaj da je On Jedini koji te NIKADA nece izneveriti!

Naive said...

Razliciti su ljudi...
Bog zeli da budemo sretni, pa nas opet ponekad cini vrlo nesrecnim. Mozda budem imala vise SRECE u onom zivotu.

Poison Ivy said...

Ma gledaj.. zivot je najbolje proziveti tako da na samrti ne zazalis ni zbog ceg.

Ne znam sta zeli Bog, ni da li postoji, ni nista; ali znam da ljudi nisu bas najsretniji... uvek moze i gore, al i dalje je mnogo tog shit.

Zapravo, ljudi umiru i radjaju se, mi smo maleni dio tog svega.. i to sve zvuci sasvim logicno. Ali boli..

Naive said...

Ali meni je moja porodica uteha trenutno. Ko drugacije kaze, brisem to. Toliko o slobodi govora. XD

Poison Ivy said...

Jebi se; ti si samo jedan klosarski diktator zeljan autoriteta. Prvo nas namamis na blog, pa izrazis podsvesnu zelju da ti komentisemo, pa onda brises ono sto ti se ne svidja. HuM.

Lolz :D super sto ti je porodica smisao zivota ;)