CLICK HERE FOR BLOGGER TEMPLATES AND MYSPACE LAYOUTS »

Friday, September 14, 2007

Pritisak

Davno bese kada sam poslednji put pisala. Puno se toga izdesavalo, pa prosto ne znam odakle da krenem.
Otkako je pocela skola ja jednostavno nista ne radim. Razlog je jasan, jos uvek nemam knjige a iz sveski ne zelim da ucim. Tako se svaki dan osecam bespomocno i ne znam sta bih od sebe. Ponekad se nosim mislju da sam pogresila sa ovom skolom, premda sam vec drugi razred. U gimnaziji treba prolivati znoj, suze i krv. Bukvalno. Meni se trenutno cini da nista nema smisla, da sve to radim zato sto je nekom dosadno pa gde bolje zabave nego da muce djake.
Daleko od toga da ja volim gimnaziju i da se osecam kao da sam kod kuce, ali ponekad preteraju. I mi imamo dusu, nismo roboti! Opet, zbog nekih osoba se isplati svaki dan doci u skolu. Da cujem neki fazon, da se posteno ismejem, da pricam o muzici!!! Eh, to su ti divni delovi. Losi delovi su kada vas razredni kazni iako ni sam ne zeli, ali mora da nas nauci sta se sme a sta ne sme.
Moj razredni je veoma cool covek. Mlad, pametan, duhovit i dobar.
I jos, na casovima sam toliko lenja da me mrzi reci podatak koji znam. Plus sto mrzim kako moj glas zvuci kada razgovaram sa profesorima, iako svi kazu da je to glupo sto mislim, meni je on odbojan. Znaci, to me dovodi do ludila jer ispada da sam kreten, pa cak ni na casu istorije ne kazem sto znam. Na istoriji se toliko prijatno osecam da je to jedan neverovatan osecaj. Kao da vreme stane.
Onda pogledam neke osobe iz razreda. Za svaki cas su spremne. Divim im se i zavidim, jer kako uspeju da nauce sve?! Mora da samo to rade. Pored njih se osecam kao da ne pripadam tu, da sam jedna zalutala ovca i da sto pre nadjem izlaz odavde to ce da budu bolje po mene. Kao da mi nedostaju dodatni kompleksi.

O mestu predsednika jos nisam odlucila, svi me pritiskaju. Jedan projekat me koci i tako je opet sve divno. Znam da sada izgleda kao da nemam lepih trenutaka u mom kratkom zivotu, ali sam trenutno depresivna, prolazim kroz tezak period i slusam Otherside.
Doci ce bolja vremena, znam da hoce. Samo pitanje je kada.
Iskreno se nadam uskoro, jer mi je prijatelj upravo rekao da me nije nikada video veselu. Imam ja svoje trenutke srece, samo se trudim da ih sakrijem.
Pre par trenutaka slusala sam od Stinga pesmu Send Your Love. Da li je to razlog zato sto smo tu? Da svoju ljubav dajemo beskompromisno? Da se nadamo da ce i ostali tako da rade?
Mozemo naici na mnoga razocaranje, ali toliko njih daje svoju ljubav onima kojima treba bez toga da traze nesto od njih. Odakle tim ljudima snage za to?
Nadam se da cu pronaci i ja tu snagu, a dotle moj omiljeni citat neka me podstakne da ne odustanem i da i dalje budem fighter.
"After all, tomorrow is another day!"

0 comments: