CLICK HERE FOR BLOGGER TEMPLATES AND MYSPACE LAYOUTS »

Friday, July 4, 2008

Čuvar noći

Pre par dana sam sedela na haubi auta u dvorištu i posmatrala nebo. Hauba je bila topla, a vetar koji je duvao u tom trenutku je donosio sa sobom neko optimistično raspoloženje. Nebo je bilo vedro, videle su se zvezde, a svežina noći je donela mir i spokoj koji mi je bio već preko potreban.

Bilo mi je potrebno to vreme koje sam provela ležeći i gledajući nebo. U jednom trenutku sam počela uz neku izmišljenu melodiju da pevam na engleskom, odnosno, nabacala sam neke stihove. Dok sam tako pevušila, krenula je jedna suza niz obraz. Pa, još jedna... I još jedna...
Mogu reći da je to bila savršena noć. Tako sve idilično, čak mi ni suze nisu zasmetale.

Naravno, zapitala sam se zašto sam tako dugo čekala da budem sama. Verujem da je svima potrebno vreme da budu sami. Ipak, ne bi trebalo da preterujemo u tome.

Nedostaje mi onaj bezbrižni period. Znate, odete na selo, legnete na prvu livadu, skinete patike i posmatrate kako se vetar poigrava sa lišćem. Ili, još bolje, kada se umorite, pa odlučite da gledate potok. I tako sati prolaze, a vi i dalje gledate i ne možete da odvojite pogled.

Takva samoća je prijatna. Međutim, neki ljudi uvek moraju da uključe barem jednu osobu. Potreba u čoveku da se stvori grupa je jača od njegove potrebe da sredi probleme.

I tako, svi tražimo svoje grupe. Tražimo i tražimo... Dešava nam se da se pretvaramo, da odbacujemo svoje snove i stavove da bismo se drugima svideli. Prilagođavamo se ljudima koji nam nisu ni najmanje slični.
Brinemo se da ne pomešamo previše grupa, da ne stvaramo nepotrebne konflikte. Sebe stavljamo na poslednje mesto, jer, bitno je da pripadamo negde...

Koliko je to zaista bitno? Da se odreknemo naših ideja, stavova, vere? Treba da se utopimo u masi? Dokle smo spremni da idemo zarad osećaja pripadnosti?

Ako ostvarimo naš cilj, ubrzo uviđamo kako je to sve idiotski. Ne možeš da pronađeš svoje mesto pod Suncem, drugi ti se rugaju, a ti ispaštaš. Izgubio si sve, a nisi ništa stekao. Pardon, stekao si kvaziprijatelje koji te ni najmanje ne podržavaju.

Preduzimaš očajničke mere, umesto da popričaš sa pravim prijateljima. Činiš gluposti i one ti se sve obijaju o glavu. Ludiš, ne možeš da se smiriš, ne možeš da izađeš na kraj sam sa sobom...

I tada počiniš veliku grešku.

Dragi moj, ti treba da stvaraš sebi okolinu i grupe, a ne da se uklapaš u šablone. Ti treba da tražiš ljude slične tebi. Da tragaš za Naive i da je pronađeš. Ti treba oko toga da se potrudiš i nemoj da odustaješ!

Bori se, idi u potragu za srećom, nemoj da odustaješ i stvaraj svoja pravila. Znaš da ćeš naići na osobe koje ćete u potpunosti razumeti. Svet je divno mesto za življenje, samo, potreban je trud oko toga. Naš trud.

Ljubav je krajnja granica. Kada to dostigneš i postigneš, tada možeš da uživaš. Dotle, uživaćeš u mojoj prijateljskoj ljubavi. I ja ću uvek čekati tebe da me opterećuješ svojim problemima i obraduješ svojim uspesima.

Ipak, zbog toga prijatelji postoje.

.


Posvećeno dragom prijatelju koji nije želeo da me opterećuje


2 comments:

Poison Ivy said...

Dobar post, slažem se, većinom I guess..

Samo bih rekla da bezbrižne periode u suštini sami stvaramo
Živciraju te stvari kojima ti to dopustiš i to je to
Al previše serem o tome ovih danaxD

Naive said...

Znaš i sama da je to ponekad izvan tvog domena i da je teško zaboraviti ili pustiti to.