Pokretan cirkus

Drage moje i dragi moji, već par dana se spremam da napišem nešto. Međutim, stanujem u veoma pogodnoj sredini čije bih fenomene i pojave mogla stalno da kritikujem ili hvalim. Situacija je veoma slična močvari i mikroogranizmima u njoj.

Uglavnom, postoji omanji problem. Osim što sam lenja sama po sebi, ovih dana me je zadesio nizak pritisak, visoke temperature, nedostatak klime u kući, nestašica Hijavate u okolnim prodavnicama, borba sa učestalim glavoboljama i karijes do živca. Veoma mi je teško bilo da sednem i da napišem nešto što bi bilo u redu. U stvari, možda bi i bilo u redu, ali bih osetila izvesnu sramotu zbog toga šta sam napisala.

Kada sam sredila goruće probleme, u međuvremenu sam napravila nove. Ipak, ne dozvoljavam da me oni ometu u kreativnom ispoljavanju frustracija koje gomilam već par dana. Zato, izvolite! Imaćete šta da čitate, biće to iz dva dela...

Prvi deo - Moj problem sa Dizni serijama

Obožavala sam Diznijeve crtaće! Uvek sam sa zadovoljstvom čekala sledeći. Iskreno, mislim da mi nije bilo bitno koji je sledeći, nego, bilo mi je bitno da ima sledeći. Doduše, najviše sam volela emisiju jednog čoveka što je crtao i pravio razne sitnice. Izgleda da sam oduvek volela kreativne ljude.

Međutim, Dizni je nestao sa mog televizora. I tek se nedavno vratio. Do tad sam gledala Lizi MekGvajer. I nisam mogla da prestanem. Znam, serija je bezveze i totalno predvidiva, ali ja sam obožavala da je gledam. Naime, padam na prijateljstvo glavnih likova koje godinama prerasta u jaku ljubav. Da, žao mi je, ali, padam na to. Ne mogu sebi pomoći, jače je od mene. Ne mogu vam opisati zašto je to tako. Jednostavno, svaka njihova svađa, trenutak kada shvate da su blizu jedno drugome, da se nešto može desiti, svaki skoro nevin zagrljaj.... Sve to me privlači.

Generalno, ja imam problem sa serijama tog karaktera. Otkako je Dizni opet prisutan na malim ekranima, ja gledam seriju o dečaku koji je iz budućnosti, ali se zaglavio u ovom veku. Naravno, našao je najbolju prijateljicu. I opet ista priča. Zagrljaj, svađa, poljubac... Sve to me dirne u srce... Dugo nisam shvatala zašto. I tako, jednog dana u trenutku besposličarenja mi sine ideja. Hej, ludo, pa ti to priželjkuješ za sebe! Bože, drugi ljudi mi govore da sam inteligentna... O, baš se primeti to!

Imam prijatelja, ali nedostaje mi ta bliskost sa njima. Da, daljina je u pitanju, a u poslednje vreme i obaveze. Nažalost, moj prijatelj i ja nikada nećemo sedeti kod njega kod kuće, gledati neki film i bezvezno ćaskati. Neće biti taj trenutak kada ću ja nešto super uraditi, a on će me onda zagrliti. Verovatno neće biti ni ta tenzija, prerastanje prijateljstva u ljubav. Neće biti ni ona kiša. Niti će se on niotkuda pojaviti sa kišobranom...

Ostala sam zakinuta za te trenutke. Mogu da krivim roditelje, školstvo, bedan javni prevoz, pa čak i poštanske markice.
Mada, niko mi neće dati odgovor zašto sam ja uskraćena za to. Ako se neko usudi da da odgovor, to će biti ona čuvena rečenica - nije vam bilo suđeno...

Drugi deo - Očajni koncerti

Pre dva dana je bio koncert velike grupe koja je odlučila da napravi povratničku turneju. Došli su i do naše zemlje. Naravno, nisam ni očekivala da će me roditelji pustiti da odem na taj koncert. Ove godine sam htela da idem na dva koncerta. Mislim, zašto da ne? Poštujem njihov staž kao zvezda, cenim ih kao muzičare i, na kraju, znam svaku njihovu pesmu. Plus, idealna je prilika, jer, ko zna kada ću ih opet čuti/videti? Verovatno nikada.

Međutim, moji predragi i prezabrinuti roditelji me nisu pustili. Tata je rekao da se ljudi uvek razočaraju na tim koncertima. Kaže, nikada ne bude kako oni očekuju.

Zapitala sam se šta oni to očekuju. Da im neko svira na uvce, govori perfektno srpski i kaže da ga poziva da živi sa njim do kraja života? Ne, to je previše nerazumno, čak i za ovaj narod.

Setila sam se prošlogodišnjeg koncerta popularne rok grupe. Svi su to iščekivali, radovali su se unapred i konačno je došao dan koncerta. Vreme je bilo očajno, koncert je kasnio... I posle svega toga, izašli su oni na scenu. Priredili su sat i nešto dobre svirke (gledala sam novogodišnji snimak), odradili su to i otišli. I to je bio kraj. Za njih. Naša štampa je sledećeg dana najoštrije iskritikovala njihov nastup. Da, to su čisti neprofesionalci koji su došli ovde da pomuzu sirote, naivne glupače.

Pretpostavila sam da je oko 90% ljudi koji su bili tamo došli samo da bi bili viđeni/da bi rekli da su išli na taj koncert/znaju par pesama, pa im je to dovoljno ili su otišli zato što nisu imali šta da rade. Tih bednih 10% je znalo tekst polovine ili možda trećine njihovih pesama, znali su kako se zovu članovi benda i hteli su jako da dođu i da uživaju u njima i njihovoj muzici.

Oni nisu bili razočarani. Njima je to bilo sve... Dok je drugima bilo sve da pljuju taj koncert. Naravno, ozvučenje katastrofa, njiva katastrofa, svirka katastrofa, prokleto vreme katastofa, okruženje katastrofa, dužina koncerta katastrofa...

Pobogu, to je festivalska svirka! Nije to njihov solo koncert, pa da traje dva sata! Drugo, ovde su otpevali nešto što nigde nisu, ali, stoka neučena i neupućena to nije mogla da zna! Za vreme oni nisu bili ni najmanje krivi, ali, takav smo mi narod. Svi su drugi krivi, nikada mi sami... Prokletstvo u nama klija svakim danom!

Danima i danima je trajala cela ujurduma i posle nekoliko meseci svi smo zaboravili da je to ikada bilo. Obožavatelji i dalje slušaju njih, prazni ljudi su rekli da su oni totalno out sada, a pivopije još uvek loču pivo po nekim kafanama.

I tako, svi se pripremaju za koncert ove, druge grupe. Super, ipak im je povratnička turneja. Svi moji prijatelji su otišli, a ja sela ispred televizora i nadam se da ima neki prenos. Ništa, apsolutno ništa. Čak ni državna televizija kojoj trista dinara svakog meseca plaćamo... Ništa!

U redu je, mogli su koncert neke drugorazredne pevaljke da prenose kada je bilo na istom mestu, a svetske poznate grupe ne mogu? Ne interesuje me, svako pravo se može otkupiti, samo, naše briga za nas. Kako tipično...

Sutra ujutru sam pogledala vesti i novine. Kažu, odličan koncert, ali nedostajale su emocije. Ne znam zašto sam uopšte pogledala naslove kada sam znala kakvi će da budu... Emocije? Naravno, trebalo je celu noć da govore srpski, da svakoj osobi dođu i odsviraju njenu omiljenu pesmu, trebalo je pet sati da pričaju o svojim privatnim problemima i na kraju da svi zapale po sveću i odaju počast stablu koje je palo.

Mrzim, ali, mrzim to! Zašto moji sunarodnici misle da se čitav svet okreće oko nas? Svi treba da nam se klanjaju? Zaista ne razumem to! Kako neko može biti tako ograničen? Njima je ovo svirka kao svirka... A nama je ovo još jedna katastrofa kao svaka pređašnja. Najviše me nerviraju rečenice - Nisu odsvirali nijedan hit...

Gle, to što neki znaju tri pesme i to tri solo pesme jednog člana benda ne znači da nisu svirali najbolje što su mogli. Stoka neinformisana!

Uvela bih kviz opšteg znanja o toj grupi i njihovom radu i to bi pre koncerta radila sa svakom osobom. Ko zna 60% može da uđe. Svi ostali kuš! Dojadili su mi ti odvratni komentari! Uglavnom, prošao je i ovaj koncert. Uskoro će biti sledeći. Naravno, opet će biti neki fijasko. Dajem veoma konstruktivan predlog.

Od sada pa na dalje, u svakom gradu će biti održan koncert jedne lokalne pevaljke u parku. Ulaz je besplatan i biće pića da se svi uguše u svojom povraćanju. Garantujem da će 90% da zna sve o dotičnom izvođaču.

Iskreno, tako nam i treba.

Panem et circenses.