CLICK HERE FOR BLOGGER TEMPLATES AND MYSPACE LAYOUTS »

Tuesday, July 8, 2008

A Tribute to...

Skoro da je vreme da kažem laku noć sebi, ali, nisam mogla da odolim. Pošto sam pod jakim utiscima, morala sam da podelim ovo sa nekim.

Ovaj dan je bio opasno upropašten kada sam ja ustala u 14 časova. Da, u 14 časova. Sramota! Nekako sam se odgegala od jednog kreveta do drugog i bezveze šaltala programe. Zapravo sam čekala jedan odgovor. I, kada je stigao, taj odgovor je bio negativan. Samo sam se povukla nazad u krevet i nastavila da popunjavam sate dosadnim šaltanjem.

Cvilila sam. Da, cvilila sam od muke. Ovih dana imam dosta problema i taman mi je to trebalo, a ja ne želim da idem sama. Bože, ne ide mi se na taj tribute ako idem sama. Jedina opcija za društvo - tata. Zašto? Ovako, osobe koje slušaju tu muziku ili ne mogu ili ne žive ovde. Onda, osobe koje su tu, a mogu ne slušaju tu muziku. Jedino je moj otac zadovoljio sve standarde.

No, ni dalje mi se nije išlo. Mama je predložila da odemo do tetke i ja sam sa oduševljenjem prihvatila tu ideju. Otišla sam do kupatila i oprala kosu kada sam čula mamu kako govori da idem na koncert. Na moje pitanje zašto, sledio je veoma logičan odgovor. Moj tetak ide. Pa, naravno, čovek koji je u muzici pola života želi da vidi i to! Ponekad sam do bola glupa...

Spremila sam se, međutim, tata je počeo da negoduje i da govori kako neće biti dovoljno karata. Dok sam oblačila svoje skoro iskidane crvene plitke starke, on je odustao od svega. I onda smo ga mama i ja ubedile da će sve biti u redu. Pretpostavih da ljudi odavde baš ne slušaju tu vrstu muzike i da nema teoretske šanse da sala bude puna. Čak sam se i kladila da će sala biti poluprazna!

Dok smo išli ka tetkinoj kući, bila sam ubeđena da će malo ljudi doći i uporno sam ubeđivala da nije trebalo ranije da kupimo karte. Pričala sam kako se uvek prevarim u proceni?

Naime, kada smo sa tetkom i njegovim prijateljem došli do te scene, bilo je previše ljudi! I, rasprodali su svih 250 karata. O, divno! I onda je moj tata, junak te večeri, uspeo i nije me izneverio. Mi smo ušli unutra i našli mesta.

Ovaj koncert je bio tribute za Pink Floyd. Hteli su da stvore atmosferu sa jednog koncerta i pozdravljam takav entuzijazam i rad.

Naravno, to nije bio samo audio užitak, nego i video. Puštali su razne delove spotova i neke scene koje su snimljene.

Prva pesma me je rasturila skroz. To je bila Shine On You Crazy Diamond! Ah, ne sećam se kada sam se tako naježila! Bilo je fenomenalno! Onaj prostor, osetiš svako pomeranje, neudobna sedišta ti uništavaju zadnjicu, a ti doživljavaš katarzu!

Usledili su poznati hitovi i već sam nekako izgubila nadu da ću čuti jednu pesmu. I upravo tada sam čula taktove Wish You Were Here. Sve ovo je ostavilo dubok trag na mene, pre svega sa psihološkog aspekta. Međutim, nisam znala da bih u tom trenutku više želela da imam dečka pored sebe nego svog tatu koji me je uveo tamo.

Zaista strašno! Toliko sam prokleto želela da sam došla sa dečkom i da me je zagrlio, prošaputao nešto na uvo i rekao - I just wanna hold your hand... Jer je to malopre video na platnu.

No, nije mi ništa preostajalo, osim da se zavalim u sedište, pratim pesmu i razmišljam o svojoj drugoj polovini, mom Maksimu.

Posle toga je koncert bio završen. Prvi put sam bila ponosna što su moji sugrađani odlučili da naprave nešto ovakvo i što im je uspelo. I zaslužili su onaj gromoglasan aplauz i ustajanje u njihovu čast. Da bi nam se odužili, izašli su na bis. Another Brick in the Wall.

Da, taj ceo događaj je another brick in the wall. Uživala sam, zaista. Tamo sam sva moja osećanja pojačala, zavolela sam fiziku, oštetila sam sluh... Ali, uživala sam. I moj pratilac je uživao.
I tada sam shvatila da je moj idealni i poželjni pratilac te večeri bio moj tata. Zato je ovo veče tribute njemu.





...
Idemo kao dva druga,
i svaka nam je reč topla i duga.


1 comments:

Aurora Borealis said...

Izvini. :(
Ali,sve ima svoj razlog. U to smo se obe uverile,vise puta.