CLICK HERE FOR BLOGGER TEMPLATES AND MYSPACE LAYOUTS »

Monday, June 22, 2009

Granice?


Počeo je raspust i moje dokoličarenje. NE.
Naime, kada počne raspust, samo nastavljam učenje. Na primer, juče sam gledala dve emisije, jednu o Velikim jezerima u Severnoj Americi, a drugu o genijalnom mozgu jedne žene.
Iako su obe teme interesantne, druga će sigurno privući više različitih mišljenja.

Da li ste čuli za Laszla Polgara? Ne? Verujem, nisam ni ja do juče. U pitanju je mađarski psiholog koji je razvio teoriju da se geniji ne rađaju nego stvaraju. Za eksperiment su mu očigledno bila potrebna deca, i tako je on otpočeo eksperiment na prvom detetu, Žuži, odnosno, Suzani.
Njen otac je počeo da je podučava od malih nogu, a kasnije i njene dve sestre, Juditu i Žofiju (Sofiju).

Bio je veoma odlučan u nameri da napravi genija od ćerki. Suzanino interesovanje za šah je zapravo igra sudbine. Jednog dana je istraživala po fiokama i naletela na šahovsku tablu. Njen otac je bio amater, ali je dao sve od sebe da je nauči, i teoriju i praktičan rad. Uglavnom, ona je veoma rano postigla ogromne uspehe, kao i njene sestre koje takođe imaju genijalan mozak.

Naučnici su saznali zašto. Recimo, uzeli su običnog konobara. Svim ljudima je kapacitet kratkotrajne memorije sedam elemenata. Taj konobar je zapamtio čak 23 elemenata! Taj istraživač koji je pratio to, pitao ga je kako je uspeo. Ključ leži u tome što je on sva jela i pića vezao za osobu, za njen izgled. Znači, izvršio je najobičnije grupisanje i on je u kratkotrajnoj memoriji imao 7 grupa. Isto tako su sestre pamtile beskonačni broj igara i mogućnosti u šahu. Onda smo svi genijalci, jer svi imamo mogućnost da pamtimo 7 elemenata, zar ne?

Ne. Na MRI-ju je otkriveno da ona sve te kombinacije pamti istim delom mozga kojim pamti likove ljudi. Zapravo, vežbanjem je prilagodila mozak potrebama, tj. izvršila je neophodne modifikacije. Zato ona u tren oka povlači sve poteze i može u glavi da odigra partiju šaha.


Fascinantno. Znam da sam ja ceo dan oduševljena.

Do malopre, zapravo.


Pitala sam se šta je sa detinjstvom i pravom izbora. Naime, detinjstvo. Svakom detetu je potrebno vreme kada će da se igra ili da bleji, ne radi ništa i jednostavno uživa. Ako je ta žena dnevno učila i vežbala šest sati, nije joj puno ostalo za bezbrižnost.

Drugo, kada vas svaki dan šopaju nečim, vremenom morate da zavolite i da prihvatite to. Dajem lični primer; Išla sam na plivanje i mrzela sam ga. Sada, to je sport koji najviše volim. Vremenom sam se pomirila sa sudbinom, našla interesantnu stranu i zavolela. I to nije realna slika mene kao individue.


Na kraju sam dugo razmišljala. Jednog dana ću imati dete. Ali, kako da ga odgajam? Naravno, želim sve da mu pružim, ali dokle je granica mog mešanja kao roditelja i puštanja deteta da odraste samostalno i otkrije svet oko sebe.
A da vam to napišem kroz jedno pedeset godina?


Dokle?

2 comments:

You-Don't-Know-My-Name said...

I ja sam gledao tu emisiju... :D
Baš mi je bilo smor, to kada roditelji rade sa detetom je po meni znak neostvarenih ambicija. Ali šta ti ja znam...
I da, ne sumnjam da ćeš biti divna majka, draga Naive. ;)

Naive said...

Ne znači da svaki roditelj to radi, tj. da ostvaruje bolesne ambicije. Može jednostavno da bude znak pažnje ili ljubavi ili želje da njegovo dete ima manje problema nego ostala deca.

Hahah, ček da prvo dođem do braka, mada... not going to happen xD