Ljubičasto ogledalo

Posvećeno mojoj ljubavi koja se non-stop mota po mojoj glavi.

Tragedija, pobogu, gasi više to svetlo i idi da spavaš! Oči su ti iskolačene, umorna si! - začuo se glas iz susedne sobe.
Znam, mama, ali, šta da radim... Moram da učim i nisam stigla sve i joj... Sve je tako šugavo. Laku noć! - povika Tragedija 'šina.
Da, laka noć... Pa, nekom je laka, sigurna sam. Ajoj, zašto ja? Mislim, zar nisam zaslužila malo odmora? Ne, samo ja, Tragedija, ima pravo na agoniju... - tiho prošaputa Tragedija.
Kada bi me škola toliko mučila, još bih i izdržala. Ali, nije samo ta prokleta institucija... Niko to ne može da razume, niko, ama baš niko...

Niko, ama baš niko ne mora da ustane ovako rano! Do đavola, zar ni subotom ne zaslužujem da spavam?!
Bože, jedan dan. Je li to tako puno? - progunađala je Tragedija do kupatila.
Iza svega toga se krilo veliko uzbuđenje. U njoj su se probudili neki, kako je ona mislila, zaboravljeni i izgubljeni osećaji. Želela je da to sve potisne, međutim, sve je to jače od nje. Nije ona toliko jaka kada je to u pitanju.

Otišla je do ogledala i umila se. Podigla je glavu i zamislila se dok je gledala u svoj odraz. Te oči, braon-zelene su bile prepune tuge i nemoći. Toliko je toga želela da uradi, a sada joj se sve opet obija o glavu.

Ne, ne želim, neću! Ne danas! Danas nije dan za to... - rekla je Tragedija sa suzama u očima. Izgledalo je kao da je slomljena. Odvukla se do sobe i pobacala par stvari na krevet. Morala je da ode do škole, bio je Dan škole. Bacila je pogled na prozor i videla je da kiša pada. Setila se svog prijatelja sa kojim treba da ode u školu. Probudila ga je i krenuli su. Kiša je počela da pljušti, a ona je otvorila crveni kišobran u sivilu i zamolila ga da im drži. Hodali su veoma polako i usput razgovarali.

Znaš šta me muči? - reče Tragedija tugaljivim glasom.
Hm, pretpostavljam. Mada, možeš mi ponovo reći, saslušaću te. - odgovori joj prijatelj glasom punim razumevanja.
On ima devojku. Ne znam da li sam to sanjala ili je stvarno. - prošaputa Tragedija.
Možda je sutra neće imati, reče Nik, ali, nemoj to sebi da radiš.
Kako da ne radim sebi, kada sam budala koja ne može da se otkači od te zamisli?! - vikne Tragedija.
Znam, ali, gledaj - doći će svoje vreme. Opusti se. Veruješ u karmu, znaš princip karme. - reče joj Nik mirnim glasom.

Tragedija je pogledala Nika. On je jedini dečko kojeg je ona poljubila u obraz. Ne znači to svima isto, ali, Tragedija je ipak posebna. Znala je da je Nik u pravu i samo se slatko nasmejala.

Znaš da je renesansa nastala kao želja da se promeni sve što se onda dešavalo? Tada su trajali ratovi, kuga je zahvatila Evropu, a divni ljudi su stvarali sa jakom voljom i željom za promenom. - reče Tragedija Niku i zagonetno se nasmeja.

Tako su šetali ulicama i razgovarali. U međuvremenu je kiša padala, jak vetar duvao, a lišće se kretalo po vazduhu i zemlji kao pomahnitalo. Uskoro su stigli do škole. Sklopila je crveni kišobran u ogromnom sivilu.
Čula se muzika gore, a oni su se polako penjali stepenicama. Nik je našao svoju devojku i njih dvoje su se uskoro izgubili iz Tragedijinog vidika. Ali, on se pojavio.

Dal. Prokleti Dal.

Tragedija ga je videla još na stepeništu, dok se penjao gore. I on je video nju. Od tog trenutka su se gledali i smeškali. Veoma nervozno. Kada je prolazio pored nje, osmeh mu se razvukao i pozdravio ju je. I ona njega.

Posle toga se sklonila odatle, jer joj srce jako lupalo i nije mogla da stoji. U glavi su joj navirala pitanja. Neobjašnjiva pitanja. Otišla je do Nika i on je veoma brzo shvatio u čemu je problem. Uhvatio ju je za ruku i pogledao u oči.
Karma. - prošaputao joj je.
Ona se osmehnula i stisla mu ruku.

Ostatak vremena se zabavljala sa društvom igrajući Mafiju. Posle nekog vremena se izgubila sa prijateljicom. Morala je da priča sa njom.

Opet sam se zaljubila. - reče Tragedija pognute glave.
Dal? Hahaha, bože, Tragedija. Zašto to radiš sebi? - odgovori joj Anabela.
Ne radim ja sebi, nego oni meni! Misliš da mi je super? Jednog volim, a živi daleko. Drugog volim, ali on opet živi daleko. Svakog koga volim živi daleko. Jedan ni ne želi da mi se javi, a ovog stalno viđam. Mislila sam da je to sve prestalo, ali, samo mi se vraća. Ne mogu više, Anabela, nisam toliko jaka. - kroz poluplačeći glas prozbori Tragedija.
A, dođi 'vamo. Znaš da te mi volimo. - reče Anabela i zagrli je.
Znam... Ali od te ljubavi neću biti ničija draga... - prošaputa Tragedija i brizne u plač.

Anabela i ona su potrčale ka školi, kasnile su na koncert. Brzo su se popele i sele. Tragedija je imala izvanredan pogled na publiku i binu i učinilo joj se da je videla Dal i njegova dva prijatelja. Posle petnaest minuta je shvatila da ta tri momka užasno liče.
Hvala ti, zaista sam zaslužila da me obmanjuješ. Hvala. - pogleda gore Tragedija i vrati pogled na binu.

Videlo se da je bila izmučena i rastrgana između svojih osećanja. Nije više mogla da misli, odmah je otišla jedan sprat niže i rekla Niku da će odmah doći. Krenula je ka svojoj učionici kada ju je jedna ruka povukla unutra.

Pssssssst!
Dal? - reče Tragedija u neverici. Njoj se stomak u tom trenutku okrenuo i tek je onda postala izgubljena.
Jesi li dobro?
Pa, onako, ne baš. Ti?
Trenutno odlično. Znaš zašto?
Ne?
Zato što sam odlučio ovo da okončam...
Dal se približio Tragediji, uhvatio ju je ispod struka i poljubio je. Jeste da je to toliko otrcano zbog silnih američkih serija, ali je Tragedija u tom trenutku bila srećna.
Da, srećna posle sto godina. Harmonija i mir su vraćeni, znala je da je oduvek bila u pravu i shvatila je koliko je sladak plod njenih muka i nerviranja.

Eto, zbog tebe sam odlično. - prošaputa joj Dal na uho.
Mmm, i ja, ovaj, odlično sam. Da, super. - reče mu Tragedija pomalo izgubljena.
Haha, da, vidim. - odgovori joj Dal i poljubi je u obraz.
Moram da idem, vidimo se. OK?
Da, da, naravno. - odgovori mu Tragedija sa osmehom.
Hajde, ljubim te.

Tragedija se naslonila na vrata i nije se mogla pomeriti. Stalno je vrtela onaj divni trenutak kada je on nju povukao za ruku. Svaki put se nasmejala na tu scene. U jednom trenutku je shvatila da nije ovo kraj.
Potrčala je svom snagom ka izlaznim vratima, brzo se spuštala niz stepenice, zamalo da je Nika oborila.
Objasniću ti kasnije, obećavam! - povikala je Niku dok je silazila dole.

Čekaj, čekaj!, povikala je Dalu čim ga je ugledala, nismo gotovi.
Molim? - odgovori joj Dal sa osmehom na licu.
Tragedija mu skoči u zagrljaj i poljubi ga. Masa učenika se skupila dole i svi su stajali u neverici.
Tragedija ga je pogledala u oči i rekla - Sada smo gotovi.
Nasmejala se i prohujala kao vihor do Nika.

Nik ju je čekao gore i pokazivao na sat.
Kasniš i moramo da krenemo. Hajde, nemoj da ti bude teško...

Hej, hajde, idemo, idemo! Kasniš Tragedija! Još nisi budna?! Hajde, na noge lagane...

Niko, ama baš niko ne mora da ustane ovako rano! Do đavola, zar ni subotom ne zaslužujem da spavam?!
Bože, jedan dan. Je li to tako puno? - progunađala je Tragedija.