Volim rod moj

Ove nedelje sam dva puta išla do glavnog grada naše divne države. Volim da putujem. Ne autobusom i ne sa nervoznim ljudima pored mene. Volim da putujem vozom sa nasmejanim licima. U nekom trenutku se samo povučem ka prozoru i gledam u onu beskonačnost ravnice dok mi se uši začepljuju zbog pritiska.

U nekom trenutku, na pola puta, sam shvatila nešto dok sam slušala muziku. Sva sam izgužvana u autobusu, ljudi se pomeraju i pričaju, a ja bukvalno buljim u ravnicu. I ne mogu da maknem pogled.
Prisećam se kako mi je uvek mučno dok idem do glavnog grada. Onaj pritisak me uvek nervira zbog glupe visine. Mada, realno gledano, to nije nikakva visina, ali ravničarskom detetu to nije ugodno. A kada mi nije ugodno, onda sam nervozna. I tako, dođem do glavnog grada i vidim onu silnu gužvu. U rodnom gradu se trudim da uglavnom poštujem saobraćajna pravila, ali, ovde... Kada vidim onu silnu gužvu (introvertna sam), ja poludim i u tom trenutku, moja svest se gasi, a nastaje nešto novo. Dok ja opet ne sednem da se vraćam kući, imam osećaj da neko drugi umesto mene hoda i trči na sve strane.

Čekam onaj blaženi trenutak kada stiže autobus na moj peron i kada ja sedam unutra. Od tog trenutka ja postajem nervozna jer znam da imam još dosta vremena do mog divnog kreveta. Uglavnom, vreme opet ubijam muzikom koja mi je već toliko dosadila da bih mogla da povraćam. Mrak je pao, samo se neka svetla naziru, a autobus ide sporo. Polako umirem i gubim nadu da ću ikada videti svoju kuću.
Čak i kada silazimo sa autoputa, i kada ulazimo u moj grad sa istoka, ja još uvek nisam mirna... Sve dok ne vidim toranj Gradske kuće kako ponosno para tmurno nebo! E, to je moj omiljeni osećaj!
Tada znam da sam stigla kući. I konačno se osećam ispunjeno i zadovoljno.

Poenta mog teksta je veoma prosta...

JA VOLIM RAVNICU I SVOJ GRAD!

Kada se vraćam kući sa nekog putovanja iz planinskog područja, ništa mi nije toliko drago nego kada vidim ravnicu. Ravno polje, zeleno polje, polje sa pšenicom i ostalim kulturama, moje polje.
Meni je to neopisiv osećaj sreće i zadovoljstva, jer znam da sam na sigurnom.

Isto tako, slušala sam nedavno tamburaše za Dan škole. Shvatila sam koliko ja zapravo volim da čujem zvuk tamburice i da niko drugi na celom svetu neće tako dobro odsvirati to kao što će jedna osoba koja živi u ravnici celog svog života. Smatram da mi to nosimo u našim bićima, u našim dušama. Samo je pitanje vremena kada će se to ispoljiti, tu našu ljubav prema pšenici, tamburici, dobrom jelu itd.

Drugi podjednako omiljen trenutak mi je kada se vraćam sa dugog putovanja. Sve mi je već mučno, ljudi me toliko nerviraju da želim samo da spavam i da slušam muziku. Međutim, ne mogu da spavam, a muzika mi se zgadila. I tada se nalaktim na prozor i posmatram ravnicu. Slušam ljude kako pričaju koliko još ima do grada i kako se već polako spremaju da izađu. Ja još uvek nisam spremna, pa sedim zamišljena i zagledana u beskonačnost neba i ravnice. Tek kada vidim toranj Gradske kuće, srce mi se ozari jer znam da je moja kuća tu. Tada i ja ustajem, uzimam svoje stvari kao da je pitanje života ili smrti i veselo izlazim iz autobusa.

U tom trenutku nije više bitno što je autobus grozan, što je put loš, što sam gladna. Bitno je jedno. A to je da sam ja kod kuće.