Oluja

Nedelja je. Napravih sebi čaj od nane sa par kapi limuna i krećem se prema vratima. Izlazim iz kuće na terasu i zavaljujem se u stolicu. Podižem noge i prekrivam se mekanim, vunenim pokrivačem. Za danas su najavili lepo vreme, oko dvadeset i sedam stepeni. Nisu mnogo pogrešili, dosta je sunčano i u hladu pirka onaj vetrić koji nosi olakšanje u sparnim danima.

Razmišljam o pozivu prijatelja da im se pridružim na obali, ali, nemam vremena. On će da dođe...

Uživam u pogledu dok pijuckam čaj. Gledam u baštu koju sam pre neki dan sređivala. Grm jorgovana sasvim fino napreduje, ne bi se reklo da je jedva preživeo ono nevreme. Bršljan se opet upetljao u hortenziju, ali, čine tako divan sklad da mi je žao da ih razdvajam. Oko ljuljaške su iznikle neke biljčice, očigledno je da mi nedostaje dete koji bi se svaki dan po petsto puta ljuljalo i motalo oko ljuljaške. Razmišljam da li je dobro što nisam poslušala mamu kada mi je rekla da izvadim tuje jer su se sada gotovo osušile. Ona oluja nam zaista nije bila potrebna...

Nažalost, ne mogu da uživam u travi, jer je on još nije posejao. Uf, kako čekam da dođe kući! Davno sam ga videla... Kuća je prazna bez njega... Bašticu sam sredila zbog njega da bismo oboje mogli da uživamo u kasnom proleću kada dođe.

Ah, idealno je vreme danas, lenčarila bih još, ali, on će doći... Moram da ga sačekam...