Jutro

Zaljubila sam se. Ili barem tako ja mislim...

Vrlo je verovatno da se nisam zaljubila, nego da me je ovo prividno prolećno vreme ubedilo na to. Uostalom, ko mi može definisati granicu između muško-ženskih prijateljstva, simpatije, zaljubljenost, ljubavi i večne ljubavi? Veoma je to teško, jer su sve to prividne situacije i ponekad ne možemo baš najbolje da protumačimo.
Neću da dužim, jer vas sigurno zanima u koga se ledena stena zaljubila. Prvo, spremite se na šok. Nisam se samo u jednu osobu zaljubila...

Juče smo u školi gledali film na ruskom (na ruskom i na času ruskog) i mislila sam da će da bude potpuna katastrofa. Ipak, ono što nam je rekla profesorica o filmu nije baš obećavalo mnogo. Pogrešila sam. Kada sam videla prve kadrove filma, ja sam se oduševila! Glavni lik me je oborio sa nogu i odmah mi se svideo, a kada sam videla da nosi starke, porastao mi je u očima. Drugo, u filmu je par puta bila kornjačica (mala, slatka, zelena kornjačica koja jede zelenu salatu).
Fabula filma je veoma interesanta i veoma česta danas. Naime, jedan mladić Maksim je pobedio na arhitektonskom konkursu i dobio je priliku da radi u Berlinu, a devojka Maša, DJ na Sankt-Petersburgskom radiju, je pred udajom za svog prijatelja iz osnovne škole. U silnoj strci, Maša je kasnila na sastanak i dok je prelazila ulicu otkačio joj se mobilni, a Maksim ga je pokupio sa ulice. Kada je primetila da joj mobilni nedostaje, nazvala je i dogovorila se sa Maksimom oko primo-predaje. Naravno, to nije išlo tako glatko jer je ona ostala duže na poslu i nisu se našli. Opet su se dogovorili i opet se nisu našli. I tako par puta. U međuvremenu je ona odustala od svadbe, a on je odustao od posla u Berlinu. Dogovorili su se još jednom da se nađu. Međutim, kiša je počela da pada, pa su se opet mimoišli. Interesantno je da su uvek na pet ili deset metara, ali oni to ne znaju. Usto, Maksim sluša emisiju Maše na radiju, ali on to ne znam. Posle tog fijaska sa kišom, Maksim je stajao na mostu i nazvao Mašu da joj da kućni broj jer je baterija na njenom mobilnom skoro prazna. Naravno, mobilni mu je upao u reku. U učionici se čulo jedno veliko aaaaaaa kao uzvik razočarenja. Ali, Maksim je nazvao radio stanicu ni ne sluteći da je to baš Maša i rekao je da ima mobilni jedne devojke i da bi želeo da joj vrati. Nažalost, u filmu nismo videli scenu njihovog susreta, ali me je film oduševio! Prvo, jer sam veći deo na ruskom razumela, a drugo, što svi težimo za nekim Maksimom ili Mašom. Možda i zbog toga što je glumac koji je glumio Maksima jedan prelep mladić!

Kada sam došla kući, bio je poslepodne, pa sam legla da spavam (zbog lektire i nekih gluposti sam ostala budna do dva sata, a morala sam da ustanem nešto pre sedam i normalno je da sam bila mrtva umorna) i iskoristim to vreme da skupim energiju. Međutim, nisam samo spavala na trosedu, nego sam i sanjala! To je veoma čudno jer u poslednje vreme ništa ne sanjam. Čim sam se probudila, obuzeo me je neki čudni osećaj. Znala sam da taj san nije bezazlen...
Ima jedna osoba u mom životu sa kojom sam ranije imala bolju komunikaciju. Ne družimo se nešto puno, možda neke dve godine. Ali je u poslednje vreme taj odnos počeo da bledi. Oboje smo krivi za to. Možemo da poradimo na tom, jer se uglavnom svaki dan vidimo. Još pre par meseci je počeo da mi se sviđa, ali to zato što je u jednom trenutku izgledao kao jedna osoba koju mnogo volim i uživam u njenoj muzici.
Uglavnom, san je bio sledeći. Nalazila sam se u dnevnoj sobi, a tamo je bio i on. No, to ne bi bilo ništa čudno da on nije ostao da prespava kod nas. Znam da moji roditelji nikada ne bi dozvolili tako nešto. Mama mu je nosila ćebe i jastuk jer je trebalo da spava u dnevnoj sobi, a ja u svojoj. Već je pao mrak i ja sam otišla da radim nešto na kompjuteru bez obzira što je on tu. Odjednom sam samo osetila poljubac na mom levom obrazu. Posle toga je sam osetila još par puta kako me neko ljubi u obraz. Kada sam se okrenula videla sam da je to on. Ni ne sećam se šta sam uradila, jer smo se odmah našli u nekoj tamnici. Išli smo jedno pored drugog i nismo ništa pričali dok nismo došli do centralne prostorije gde se nalazila trpezarija. Tamo se nalazio sto za kojim su sedeli profesor istorije i moja ekipa za takmičenje iz istorije. Sela sam pored jednog dečka i nešto smo pričali. I moj prijatelj je seo. Nešto smo pričali, a ja sam razmišljala o njemu i naši pogledi su se stalno susretali. Kada smo završili sa razgovorom, prijatelj i ja smo pošli kući i na izlasku iz tamnice, shvatila sam da smo bili u podrumu gimnazije. I tu sam se probudila.
Odmah sam pitala mamu da li sam pričala u snu, jer, pa moglo bi da bude nezgodno... Interesantno je da su me ti poljupci odmah uznemirili čim sam postala svesna sna. I sada me to muči. Zato sam i rekla da ne znam da li je to prava zaljubljenost ili je prividna kao i ovo proleće.

Druga zaljubljenost je još gora od prve. Ne osoba, nego sam način zaljubljivanja.
Sa ovom osobom nikada nisam imali direktan kontakt. Otkako sam bila mala, uvek sam slušala o njemu, premda ga nikada nisam upoznala. Nedavno sam dobila šansu iako nisam imala pojma da je to on. Sada, čini se kao veoma dobra osoba, ali, bojim se da je to zaljubljivanje više neki osećaj prijateljstva zbog cele priče. Kažem, proleće je krivo za sve.

Najviše bih na ovom svetu volela da sve to ispadne dobro. Zaslužujem jedan miran period u životu više nego iko (da, usuđujem se to reći). Eh, kada bi barem meni ispao telefon i da ja upoznam svog Maksima... Gde je moj Maksim?