Posle dužeg perioda (izvinjavam se mojim obožavaocima koji su svaki dan dolazili na blog sa nadom da će nešto novo da ugledaju) odlučila sam da dam malo oduška sebi i da malo filozofiram. Spremila sam se, ispred mene je voda, slušam muziku koja podstiče kreativnost i nadam se najboljem.
Vršnjaci su ga veoma grubo tretirali, ali su kasnije, kao i u svakom filmu, prihvatili kao jednog od svojih i shvatili da se on uopšte ne razlikuje od njih. Dečaku je jedina želja bila da doživi maturu sa svojim prijateljima. I, doživeo je. Tada je izgledao kao deda i veoma se teško kretao, ali je uspeo da održi govor. Naravno, govor je verovatno bio dirljiv, ali ja ga nisam gledala. Plakala sam. Prava je retkost da me film rasplače, a ovde sam lila suze. Pošto sam veoma sebična, u tom trenutku nisam mogla da se ne zapitam koliko ću još da poživim...
Tempus fugit.
Posle tog filma sam dugo razmišljala. Tada su me mučile obaveze, predmeti koje moram da ispravim, takmičenja i sve druge sitnice koje su u tom trenutku mogle da mi zagorčavaju život. Uvidela sam da vreme leti. I ja to dragoceno vreme gubim na idiotarijama. Brinem se, nerviram se, malo spavam. Zbog čega? Zbog ocena na polugodištu?
Trošim sebe na gluposti. Svađam se oko besmislenih stvari. Gubim vreme na pravljenju rasporeda kojeg se ionako nikada ne pridržavam. Kao da namerno tražim hiljadu i jedan način kako da na najbolji mogući način izgubim vreme koje mi i ovako uvek nedostaje. Težak sam mazohista.
Tempus est pecunia.
Vreme je novac. Većina se tog pridržava i nema vremena za obične stvari kao što je razgovor sa prijateljima, kvalitetno vreme sa porodicom ili čak i ugodna samoća.
Deca najbolje znaju da uživaju u životu, i zaista ne razumem zašto većina želi što pre da odraste i da uđe u taj svet gde ne možeš da gledaš kako ptice lete, veverice trče, kako vetar odnosi lišće i zavitlava odrasle.
Mens sana in corpore sano.
Deca se danas smatraju velikom nesrećnom. Žena do svoje četrdesete godine nije spremna da rodi. Ako rodi, onda rodi samo jedno dete. Posle toga, zbog nezdravog načina života, ona umre, njen muž umre i ostane jedno dete. Jedno dete zamenjuje nju. Trebalo je da ima barem još dvoje dece da bi jedno dete predstavljalo pozitivan višak. Ovako, njeno potomstvo je u deficitu.
Mnogo su čudni ljudi danas. Uopšte ne razmišljaju o svojoj budućnosti, svoju decu upropaštavaju na sve moguće načine. U redu je ako dete od pet godina zna šta su seksualni odnosi, ako zna kako pištolj funkcioniše, ako zna da pređe nasilnu igricu više puta... Ne mogu da se ne pobunim! Ni ja sama nisam imala najsrećnije detinjstvo (rodila sam se u ratnom periodu), ali zar deca od pet godina moraju sve to da znaju? Zar ne postoji način da im pružimo srećno detinjstvo? Zašto roditelji odmah moraju da im usade predrasude čim se rode?
Osnovno dečije pravo je da dete ima srećno i normalno detinjstvo. Nažalost, većina nikada neće znati šta je to i zato će posle trideset godina da plaćaju ogromne sume svom psihijatru.
O tempora, o mores!
Egipćani su smatrali da su deca dar sa neba. Ophodili su se prema njima kao prema malim božanstvima.
Grci su uživali u Olimpijskim igrama i drugim svečanostima. Spartanci su bili u odličnoj formi.
Rimljani su pravili razne svečanosti i organizovali su igre da zabave ljude. Vežbali su i zdravo se hranili.
U srednjem veku su se bogato hranili. Znali su šta ima odgovara i šta treba da rade da bi bili srećni i zadovoljni.
Svako je imao svoje zaduženje i porodica je bila kompaktna celina.
Otkrivanjem Novog sveta, ljudi su dobili pogodnosti koji su znale da iskoriste.
Život na selu je najbolji primer, jer su ljudi tačno znali šta im treba, kada im treba i zašto im treba. Živeli su skromno, ali pametno.
Niko više ne drži do običaja i tradicije. Kada neko izvodi predstavu o tim običajima, onda se svi oduševimo, ali posle toga svi opet zaboravimo. I naravno da obećamo da ćemo se promeniti i da ćemo da poštujemo tradiciju. Kako smo licemerni!
Život je jedan, i ne nameravam da ga provedem razmišljajući šta bi bilo kada bi bilo.
4 comments:
U biti si sve rekla, pa nemam šta naročito pametno dodati. Ali ću ti samo reći da sam se pronašla u dobrom delu tog posta :\
Divno je(...doduse,to sam ti vec rekla)..Nemam sad sta da kazem...
Ja se jos trazim u ovom zivotu...Nadam se samo da jednog dana necu reci da nisam pronasla to sto sam trazila.
Slazem se da je zivot puno siri od jedne ocene,od nekog proseka,takmicenja,ali zivot je za nas tako krojen da smo upuceni da tim putem idemo u buducnost.Pa,ako nekad budemo i skretali sa tog puta,verujem da uvek postoji neki drugi.Zivot nije jednosmerna cesta.
Što bi rekao jedan iz mojeg razreda "Šta je jedna četvorka naspram čitave večnosti?"
Baš smatram da je život jednosmerni put, samo mi stalno skrećemo. Svako je dobio jedan put, ali nije sa njim dobio putokaz.
Post a Comment