CLICK HERE FOR BLOGGER TEMPLATES AND MYSPACE LAYOUTS »

Sunday, November 18, 2007

Koliko jedna suza može da bude teška?

Ceo dan ležim ili sedim u svom toplom domu. Toliko mi je lepo, da se čak nisam ni presvukla iz pidžame. Čitam jednu knjigu. Uživam u njoj. Stalno se meškoljim u ćebetu, tražim koji mi je način najudobniji. Povremeno pogledam kroz prozor. Vidim kako se svetlost ulične svetiljke prelama kroz staklo i setim se da sam jutros gledala čudo prirode. Gledala sam kako sneg pada.

To je bilo nešto prelepo. Uzela sam fotoapart i snimala sam. Uživala sam u tim krupnim pahuljama što su se tako meko spuštale dole. Otvorila sam prozor. Želela sam da osetim čaroliju na mojoj koži. Htela sam da moja suva, topla i meka ruka, postane vlažna i hladna. Htela sam da se prošetam po ulici bosa, samo da bih osetila taj divan i čudan osećaj.

Pahulje su mi padale na objektiv fotoaparat, ali nije me interesovalo to. Nagnula sam se kroz prozor da bih videla bele krovove, bele staze i drveće prekriveno snegom. Kako je sve bilo lepo! Vetar je blago duva i nanosio bol drveću koje se saginjalo da dotakne sneg. Najdraže mi je bilo da gledam kako sneg pada kroz svetlost ulične svetiljke. Atmosfera je bila idealna. Kao stvoreno za čitanje knjige. Nedostajao mi je jedan topli čaj sa kojeg bih povremeno dunula toplu paru koja se izdizala iz šolje. Osećaj je bio, usuđujem se reći, savršen.


Sve ovo vreme sam pričala sa nekim osobama i baš sam se prijatno osećala. Toliko prijatno da sam izgubila pojam o vremenu. Već je bilo 3 sata ujutru. Morala sam da napustim ovaj divni svet i nevoljno sam otišla u svet snova.

Kasnije se sneg otopio jer je padala kiša. Sada je samo blatnjavo. Taj prizor mi je dosta pokvario raspoloženje, ali sam se setila nečega. Koji sam ja srećnik kada sam mogla da posmatram stvaranje snežnog prekrivača! Imla sam osećaj kao da sam ja to sve napravila i osećala sam se dobro. Ceo dan me ta misao drži. I kada se zadubim u knjigu, i dalje razmisžšljam o tim pahuljama. Podsećale su me na davno detinjstvo. Kada je sve bilo skoro idealno. Međutim, sada sam stvorila i novo sećanje. Kako je dobro kada si budan u 3 ujutru da vidiš to čudo prirode.

Poslednjih par nedelja ostajem budna do 3 sata ujutru. Ili zbog učenja ili zbog razgovora sa meni dragim osobama. Slušam muziku i pošto sam u poslednje vreme veoma razdražljiva, desi se da ispustim po koju suzu.

Suza me podseća na pahulju. Čini nam se tako lagana, a tako je teška. U njoj su sve tajne, još samo kada bi znala da govori. Obe su tako delikatne i nežne. I javljaju se u specijalnim situacijama.
Znače nam dosta. Nekada im se radujemo, a nekada nas rastuže. I posle njih budemo mokri.
Svesna da gubim vreme, i da sam za ovo vreme mogla da pročitam veći deo knjige, alo morala sam da podelim nešto sa vama. Moju poslednju suzu.

Pre par trenutaka se desila dok sam slušala od Debussy "The Girl With The Flaxen Hair". Ako slučajno imate, poslušajte je. U meni je izazvala setu, tugu i nostalgiju. I pre nego što sam mogla da se suzdržim, suza je potekla. Dug je put prešla, slivala mi se niz obraz toliko polako da sam osetila svaki njen pokret. Na kraju je pala na radnu površinu stola. Ubeđena sam da sam čula kako je lupila. Užasno je teška bila, još mi zvuk njenog pada odzvanja u glavi. Još je taj deo vlažan gde je ona pala...

Odjednom mi je postalo hladno. Premda sam i dalje ušuškana u ćebe, sada mi je hladno, nemam onaj osećaj sigurnosti, čaj mi se ohladio, a sneg više ni ne pada. Jedino što mogu je da legnem, gledam u uličnu svetiljku, da vidim kako se svetlost prelama i da gledam kako se vetar poigrava sa granama drveća. Čitacu knjigu i možda još koja suza potekne...

2 comments:

Naive said...

Želela bih samo da dodam ovde, da suz a može i emocije da nosi u sebi. Suza je veoma moćna, a tako nežna.

Poison Ivy said...

Suze najčešće i nose emocije u sebi :).