CLICK HERE FOR BLOGGER TEMPLATES AND MYSPACE LAYOUTS »

Tuesday, October 30, 2007

Devojka bez biserne minđuše

Razmišljam... Gledam u prozor, ali ne mogu ništa da vidim od magle koja se stvorila. Idem do prozora i počinjem da brišem stakla. Odjednom, opet prođe ona!

Misteriozna devojka. Vidim je svaki dan maltene od svog ro
đenja, svaku zoru, svako jutro, poslepodne, veče! Ili ide negde ili se vraća od negde. Verovatno živi u mojoj ulici. Čudno je što ja ne znam gde ona živi, ko je i šta radi u svom životu.
Jedino znam da ide u gimnaziju i da je moj vr
šnjak.

Kada sam bila manja, nisam ba
š puno razmišljala o njoj. Nije mi bila bitna. Jedino bih je viđala na zabavama. Uvek je sedela u ćošku, povučena i pričala je samo sa onima koje je poznavala. Za jednu malenu osobu je to bilo prilično čudno. Ponašala se kao da ima trideset godina, a ne sedam. Tada mi nije privlačila pažnju nešto preterano, jer sam mislila da je stidljiva. Međutim, ona kako je odrasala, postala je još povučenija. Ako joj na nekoj zabavi nije bila najbolja prijateljica, ona bi povremeno pričala sa nekom starijom osobom, a ostatak večeri bi provodila gledajući okolo i čekajući trenutak kada će otac da dođe po nju.

Išle smo u isto zabavište i u istu osnovnu školu . Ni onda se nisam zapitala ko je ona zapravo. Imala je jedan krug prijatelja i to joj je bilo dovoljno. Šta imam ja da se mešam tamo? Od prvog razreda je imala najboljeg prijatelja. Pretpostavljam da je sa njim sve delila i bila čak i prisnija nego li sa nekom devojčicom iz razreda. Zajedno bi išli u školu i zajedno bi išli kući. Često joj se mogao videti osmeh na licu i rekla bih da je zaista bila srećna. Ali se i to promenilo. Jednog dana se vratila sama kući. Njen najbolji prijatelj se preselio i oni su izgubili kontakt. Verovatno je i sama shvatila da više ne mogu da budu najbolji prijatelji. Počela je da se zatvara u sebe, imala je često depresivne, destruktivne faze...Utehu je pronalazila u znanju. Danima bi učila, čitala knjige, dodatnu literaturu... Nije bitno koja oblast. Pravila se da je sve interesuje. Da ne bi povredila druge i da im ne bi smetala. Imala je poprilično dobre rezultate u školi.Verovatno je to i radila jer je znala da znanje niko ne može da joj oduzme.

Poslednje razrede osnovne
škole je doživljavala veoma teško. Retko da je prošla ulicom, a da nije plakala. Ponekad mi je grozno bilo da je vidim. Izgledala je dosta oronulo, kao da je briga za ono što joj se dešavalo. Čak pamtim da je jedno vreme nisam videla. Nije izlazila iz kuće tokom celog raspusta. Dok su se svi zabavljali na bazenima, u parkovima, ona je bila zatvorena u kući. Sama je to želela. Neki njeni postupci su i više nego čudni...


You don't throw your time away sitting still
I'm in a chain of memories
It's my will
And I had to consult some figures of the past
And I know someone after me
Will go right back

I'm not telling a view

I've got this night to unglue
I moved this fight away
By doing things there's no reason to do

Videla sam je ponovo prvog dana u gimnaziji. Smršala je i promenila se. Kao da je htela da zaboravi svoj pređašnji život i da započne nov. Promenu je, zapravo, ona tražila. Mislila je da će je naći u novom okruženju. U razredu joj očigledno dobro bilo, jer se opet vraćala kući sa osmehom. Izgledalo je da je našla prave prijatelje. Ni tamo joj ruže uvek ne cvetaju. Neke ocene su je uništile, rekli su mi drugi. Ali je smogla snage i nije dopustila da je to omete u daljem napretku. Baš suprotno, imala je uspeha i na takmičenjima! Koji je to borac!

You don't throw your life away
Going inside
You get to know who's watching you
And who besides you resides

I dalje nije najomiljenija, niti će ikada da bude. Takva joj je sudbina. Mada, ono što mi drugi govore o njoj, znam da je ona jedna osoba koja uopšte nema neke značajnije karakteristike. Uvek je nepredvidiva. Nikada ne znaš šta će sledeće da uradi.
Najupe
čatljiviji primer za to je kada je jednom dolazila kući iz škole. Taman je ušla u moju ulicu. Noć je već bila i nosila je tešku torbu. Kaput je lagano se kretao u ritmu sa njenim hodanjem. Svetlost uličnih svetiljki delomično su joj obasjavali lice. Jasno se videlo da je premorena i da jedva čeka da dođe kući. Međutim, kao uz inat, vetar je počeo da duva. Prvo je posmatrala lišće koje se podizalo i spuštalo. Razgledala je okolo, kao da nije marila što će vetar da je oduva. Zapravo, izgledala je prilično graciozno. Sva "upakovana", šal joj se vijori na sve strane, a ona ne mari za to. Uradila je sasvim suprotno od onoga što bi ostali uradili u tom trenutku. Raskopčala se. Htela je da oseti svežinu noći. Prolaznici su je gledali i komentarisali njeno ponašanje, ali ona je bila zadovoljna i nije marila za njih, nego se prepustila vetru.

Čini mi se da je ona takva stalno. Ima svoja ubeđenja, uverenja i čvrsto se drži tog. Ponekad izgleda kao da sve vreme sanjari. Ima neki blagi osmeh na licu. A to se zaista retko dešava. Sam njen pogled dosta govori. Ponekad izgleda kao da nosi bol celog sveta u sebi. Kao da će da pukne. Veoma je tiha, povučena. Čudim se kako već nije završila na psihijatriji.

Dok sam pisala sve ovo, ona je pro
šla. Nisam ni videla kako je danas raspoložena. Ali mogu da pretpostavim, osećam da smo "povezane". Umorna je. Dosta joj je svega. Besna i tužna. Zadovoljstvo ni na vidiku...

You take me by the hand
A hand's all I feel right now
It's all I am
It's all that I am

Volela bih da je upoznam... Ali kada?
Da li ja to odlažem jer se pla
šim? Možda.
Da li to ne
želim jer sam ljubomorna na nju? Možda.
Da li ne
želim da je upoznam jer bih mogla da se razočaram? Možda.
Da li ću ikad to da saznam? Možda...

2 comments:

Anonymous said...

Ovo je stvarno jedini post za koji ti mogu reci da ne znam sta bih rekla!Pa ko je ta devojka?Da li je to stvarna osoba?Stekla sam utisak da si to ti....

Naive said...

Ne znam ja ko je ta devojka... možda.