Zasto postoje ljudi koji moraju da pokvare savrsen trenutak?
Svesno, nesvesno, ipak to rade. Poznati, nepoznati, kvare nam. Nije bitno ko su, sta su, ali mogu da nam pokvare nesto lepo.
Jedan tekst, jedna recenica, cak i jedna rec je dovoljno da nam kompletno upropaste dan. Svi se prave da im to ne unisti dan, ali to je nemoguce. Pocnes da se pitas zasto zele da te povrede i zasto bas u tom trenutku. Mucis sebe pitanjima i filozofiras. Ne vidis izlaz, samo se vise osecas povredjenim. Razmisljas o tome i dalje, a pravis se da je sve u redu. Mucis se. Toliko te to pogodilo da ne mozes vise ni da razmisljas a da te to ne omete. A osoba koja ti je upropastila dan je vec zaboravila na to.
Ponekad ni ne razmisljamo koliko nesrece ucinimo drugima. Bitno je da smo mi dobili satisfakciju. Uvredili smo osobu. Nasa dusa je sada mirna. Dobili smo ono sto smo hteli. Nikada se ne pitamo kako se oseca ta osoba dok nas ne zadesi ista situacija.
Zasto nismo obazrivi?
Zasto smo tako hladni i odvratni?
Ponekad mi se gadi sto sam i ja ljudsko bice i sto to isto cinim...
2 comments:
Ma sorry.
Inače, pogledaj moj post o kritikama. Pomalo su slični.
Procitala sam sve tvoje postove i moram da priznam da sam se nasla u skoro svakom.Toliko su me navela na razmisljanje da mi je stao mozak i jednostavno ne znam sta sam htela da napisem.
Sve u svemu,zelim da ti kazem da se iz dana u dan boris i da nikada ne odustajes.Zivot,Bog pred nas stavlja razlicite situacije,bilo one dobre ili one lose,ali to je i smisao.Zar bi nam tako dobro bilo i da li bismo bili zadovoljni da nam je sve u savrsenom redu?!Mnogi ljudi bi rekli DA,ali grese.Covek treba sve iskusiti,ljubav,patnju,bol,srecu,tugu...jer su upravo to situacije koje nam pomazu da upoznamo sebe,ali i ljude koji nas okruzuju.
Na kraju krajeva,nije sve tako crno.Seti se samo neke lepe ekskurzije,dogadjaja sa casa,caskanja u Pelivanu za vreme slobodnog casa...Da li si onda bila sretna?Da li su to bili ljudi koji su te povukli nazad i vratili te sa samog dna?
I zato se slazem sa tobom,HVALA NA PRIJATELJIMA koji su uvek uz nas.Neko ce se pitati:"A porodica?"Jeste,i porodica je uvek uz nas,ali priznajmo da joj cesto ne dozvoljavamo da udje u nas svet i ima bilo kakvog udela u njemu.Za razliku od prijatelja,koje ce uvek biti tu kad su nam potrebni,u bilo koje doba dana i noci.Zar nam nije lakse i toplije oko srca kad znamo da neko misli na nas,da neko ima iste muke i probleme kao mi,ali je ipak sretan,jer sve to prolazite zajedno?Zar ti nije drago kad u pola dva posle ponoci posaljes drugarici poruku da vidis da li spava ili uci,a ona ti odgovori da je budna i da radi istu stvar kao i ti?Zar nam nije drago da znamo da postoje ljudi koji ce nas uvek voleti(pored roditelja,naravno),podrzavati i podici nas kad budemo na samom rubu?
Zato zelim svima reci koji ovo procitaju(i pomisle da pricam gluposti) da su prijatelji najvece blago i bogatstvo koje covek moze imati.I da ih ne treba napustiti,zanemariti ili odbaciti zbog necega sto mi volimo,a oni ne ili zbog jednostavnog neslaganja u misljenjima.Kad nas svi drugi odbace i okrenu nam ledja,pravi prijatelji nikada nece.
Zato Ivana,iako ti se u poslednje vreme cini da je sve crno i bez smisla,nikada se nemoj predavati.Znam da je tesko opstati u ovom svetu,ali nisi sama.Uvek ces imati mene,nas da te podrzimo i da uvek budemo uz tebe.
I na samom kraju,samo da se izvinem sto sam se raspisala.Nadam se da se neces smoriti citajuci.
I jos samo da podelim sa vama,tobom svoju,skoro,pa omiljenu recenicu:"Ne dozvoli da te strah od tvojih zelja spreci da zelis."
Post a Comment