Jorgovan

Tmuran, kisan, grozan dan. Kisa lije kao iz kabla. Lokve vode na sve strane, blato se hvata za cipele i odecu... Grupa ljudi dolaze sa kisobranima. Sivi, teget, crni kisobrani. Tako se savrseno slazu sa vremenom! U daljini se cuje zvono crkve, 15h je. Vecina ljudi se vraca sa posla u tople domove, a nekolicina stoji u barama i blatu. Zasto?

Umrla sam pre dva dana. Moja sahrana samo sto nije pocela. Posmatram je izbliza. Uvek sam se pitala ko ce da dodje i kako ce da reaguju. Sada konacno imam prilike to da vidim. Sreca u nesreci.

Dok jos ljudi nisu dosli u kapelu, ja stojim i placem nad svojim kovcegom. Zalim za svojim zivotom. Nikada nisam zelela da umrem, prevelik sam egoista. Nisam zalila za onim sto sam radila u zivotu, nego sto je zivot tako kratko trajao. Dosta toga sam postigla, ali sam mogla jos vise. Samo da sam imala malcice vise vremena...

Jos uvek sam plakala kada sam primetila da dolaze clanovi moje porodice. Otac, majka, brat i jos neka rodbina. Majka, otac i brat su shrvani od bola. Oci su im natekle od plakanja, imaju pokisao izraz lica, sve u svemu blaga katastrofa. Htela sam poci ka njima i reci da cu ja i dalje da budem uz njih, ali sam zaboravila da vise nisam covek, nego najobicniji duh.

Moji su polako prilazili ka mom kovcegu. Imala sam neki uzasnuti izraz lica. Toliko o tome koliko je pogrebno preduzece efikasno. Ne moze cak ni jadni osmeh da nabaci, nego te samo strpaju u kovceg. A htela sam da napisem u testamentu da me balzamuju jer se plasim da me insekti ne bi pojeli. O kremiranju ni nisam pomisljala. Da me pretvore u prah! Zaboravi pricu "... od praha si nastao, prah ces da postanes." Neka, hvala!

Majka, otac i brat su zaplakali. Nisu mogli da veruju da sam ja osoba koja tamo lezi bezivotno. Nekada devojka koja je znala da se zabavlja, da ih nervira, da ih usreci, raznezi, razljuti i rasplace, sada lezi kao bleda krpa u drvenom kovcegu.
Meni je to izuzetno tesko palo, jer su mi strasno nedostajali i nisam zelala da prolaze kroz ovu situaciju. Uskoro ce 15h, pocinju da zatvaraju moj kovceg. Poslednji put sam pogledala sebe i sa porodicom sam se uputila ka mom grobu.

Moji roditelji nikada nisu mislili da ce jedno od njihove dece prvo da umre, pa je logicno da nisu ni imali porodicnu grobnicu. Zbog mene su je na brzinu kupili. Na lepom je mestu. Ima drvece okolo i neko cudno cvece. Ionako je sada jesen pa mi vestina pravljenja herbarijuma i determinacija biljaka nece pomoci u ovom trenutku. Uostalom, imala sam bitnija posla.

Interesantno je kako ja kao duh mogu da kisnem. Sklonila sam se pod kisobran svoje porodice. Poneli su moj teget kisobran. Kako mi uspomene naviru. Taj kisobran je riznica mojih emocija. Pod njima sam pricala, pod njim sam isla sa prijateljima, pod njim sa se prvi put poljubila. Cak je svedok i mojim zarukama. Setila sam se mog verenika. Boze, kako je njemu? Nije me mogao ni videti u poslednjim trenucima zivota. Bio je na putu, a sada bi trebao da stigne na sahranu. Da mu samo mogu reci ono sto mu nisam rekla. Jos jednom da ga zagrlim, poljubim i kazem da ga volim. Medjutim, nije bilo vremena za to. Sada vise nikada i nece biti...

Iz daljine se naziru likovi poznati meni. Potrcala sam do njih. Boze, to su bili moji najdrazi prijatelji.

Pojedinci su toliko lose izgledali da je meni bilo zao njih. Vise nisam razmisljala kako je zalosno sto sam umrla. Moji prijatelji. Prijatelji iz gimnazije, sa fakulteta, sa posla. Oni se medjusobno nisu najbolje slagali, a sada ih gledam kako dolaze kao slozna grupa. Htela sam sve da zagrlim i da im kazem koliko su mi drage, ali sam opet zaboravila da vise nisam covek. Nego bezlican duh.

Posle njih dolazi jedan covek. Obukao je crni, dugacak kaput, crni sesir, crne cipele. U rukama je nosio grm jorgovana. To je bio on. Nisam ga mogla prepoznati. Moj verenik se skupio i stisnuo. Vise nisam mogla da verujem da je to on. Ranije kada je bio tuzan, imao je samo pokisnut izraz lica. Sada nije licio na sebe... Dusa mi se cepala na delice, a vetar je te delice nosio po celom groblju.
Oduvek sam verovala da on i ja imamo neku vrstu spiritualne veze, pa sam ga cekala kod groba da vidim da li ce me osetiti. Tik sto je prosao pored mene, okrenuo se i zastao. Stajao je u mestu i promatrao je prazan prostor. Onda je potrcao prema automobilu. Isprva mi nije bilo jasno zasto, ali kada sam videla da se vraca sa mojom akusticnom gitarom ja sam zaplakala, ali od srece. Setio se!

Posto je prolazio pored mene, uhvatila sam ga za ruku i otisla sa njim zajedno do groba.
Kakav tuzan prizor. Svi tese jedni druge, moja porodica place sa zarucnikom, a ja stojim pored njih i promatram to. Boze, zasto si me tako okrutno kaznio da moram da gledam bol meni dragi ljudi?

Svecenik je poceo da moli da moja dusa nadje spokoj i vecni mir. Hej, tu sam! Ovo nije spokoj kojemu sam se nadala. Svecenik zavrsava i cuje se gregorijanski koral. Ovo je sigurno mamina i tatina ideja. Zahvalna sam im na tome. Cak sam i ja zapocela da pevam. Zasto da ne? Ionako me niko ne moze cuti, a to je jedino sto me veseli u ovom trenutku.
Poceli su ljudi da prinose cvece mom grobu. I da govore svasta, ali zaista svasta. Jeste da o preminulima treba sve najlepse, ali ga neki preterase. Svako ko je prisao mom grobu, ja sam ga momentalno zagrlila. Mozda osecaju to, mozda ne, ali je meni bolje. Opet taj prokleti egoizam!

Evo, privodi se oficijelni deo kraju i razmisljam. Dobro, svi sada placu, ali sta ce da bude za dva, tri, cetiri meseca, godinu dana, dve godine, deset godina?

Moji roditelji ce vremenom da prihvate cinjenjicu da ja vise ne postojim na Zemlji. Nastavice sa svojim zivotom. Setice se mene svaki dan. Proci ce ih jeza, nece se osecati dobro, ali ce preci i preko tog trenutka.

Prijatelji. Oni ce naci neku osobu slicnu meni. Setice me se, ali ce ih to brzo proci. Samo ce pomisliti da je lepo bilo imati je za prijatelja. I to je to.

Verenik. On ce da prolazi kroz period zaljenja. Ako me je istinski voleo, zamonasice se. Ako me nije voleo svim srcem i svom dusom svojom, naci ce neku bednu kopiju mene i zadovoljice se s tim. Tuzno je to. Kada spoznas da nikome ne trebas. Da ima jos takvih osoba kao ti.

Odjednom me u mom filozofiranju prekine zvuk gitare. Kako sam radosna bila. Verenik je zasvirao Venice Queen. To je bila moja zelja da mi se svira na sahrani (kada sam imala sesnaest godina zavolela sam tu pesmu). Pesma ima svoje posebno znacenje, ali ja sam je ovako protumacila.
Prvi deo pesme je veoma mracan, turoban i mucan. Situacija je kao posle oluje. Totalna depresija i tuga. U mom slucaju, prvi deo je kada ja zalim sto sam mrtva, a drugi oplakuju moju smrt.
Drugi deo pesme govori o zivotu posle smrti. Nesto je veseliji od prvog i odise nekim olaksanjem. Taj deo tumacim da bi posle moje smrti svi trebali da nastave sa svojim zivotom, jer cu ja da budem sasvim dobro. Mozda smrt nije najsrecnija situacija koja mi se mogla desiti, ali cu konacno da se uverim u neka religijska pitanja koja me muce. Resicu misterije koje su mi zagorcavale zivot.

Nikada bolje nije odsvirao i otpevao tu pesmu. Toliko emocija je uneo u nju, da su svi prisutni prestali da placu. Mislim da su shvatili sta sam im htela reci pesmom. Sto se tice mene, ja sam stajala kod verenika i pevala. Uzivala sam.

Pesma se zavrsila. Udario je jos jaci pljusak i svi su se razbezali, cak i moji roditelji (ipak oni treba da naprave taj rucak za pokojnika).

Samo je moj verenik ostao na grobu. Nastavio je da svira. Meni to odgovara, uzivala sam i za zivota u njegovoj svirci. Zavio se u kaput, namestio sesir i zapevao moju omiljenu pesmu. Da nisam mrtva, ja bih sada umrla. Kako je to divna osoba! Dok peva istovremeno i place. Nisam mogla da se suzdrzim pa sam i ja zaplakala. Tako smo jos pola sata plakali. Zaista mislim da imamo neku vrstu duhovne povezanosti. Kisa je padala, nju nije bilo briga za moju sahranu. Oterala je ljude koji su dosli, a i mog verenika. Ostavio je grm jorgovana, trzalicu i pismo. Obecao je da ce opet doci da mi svira. Iskreno, u tom trenutku me vise nista nije moglo obradovati.

Nazalost, sve sto je lepo kratko traje. Osetila sam neku jaku silu koja me vuce ka sebi. Pokusavam da se odupirem, ali je nemoguce, mnogo je jaca od mene. Zasto me to vuce ka sebi? Sta je to uopste? Da li cu to ikada saznati?

Crkvena zvona otkucavaju 16h, kisa i dalje pada, bare su na sve strane, blato je sve vece i vece, ljudi dolaze i odlaze, a mene vise nema...