CLICK HERE FOR BLOGGER TEMPLATES AND MYSPACE LAYOUTS »

Friday, October 7, 2011

Opet brucoš

Dobro veče.

Pre skoro godinu dana sam bila brucoš na Fakultetu političkih nauka na Beogradskom Univerzitetu. Zar je neophodno reći da mi je taj ceo svet kolokvijuma, vežbi, ESPB sistema, Bolonjskog procesa, završnih ispita bio prava nepoznanica? Sumnjam da je danas nešto bistrija slika, ali ipak ima promene.

Naime, bačeni u svet studenta i studentske službe, uvek postoje neka pitanja koja zahtevaju detaljnije tumačenje određene izjave. Tako naivni, neki su tražili pomoć starijih studenata, dok su se drugi uzdali u profesionalnije telo, studentsku službu.

Dani su odmicali. Predavanja su bila u pola dana, što mi nije odgovoralo, jer preseče dan, i obično bude za vreme ručka kada je produktivnost na nuli. Isprava mi to nije toliko smetalo, jer su predavanja bila relativno interesantna. Na početku su nam rekli kako izgleda plan i program, kako se boduju različite predispitne aktivnosti u okviru predmeta, i kada će se te aktivnosti održavati.
Svidelo mi se što su odmah rekli, da od prvog dana budemo u potpunosti obavešteni.

Kako je vreme prolazilo, vreme kolokvijuma se bližilo, a pravila su počela da se menjaju. Pa, dobro, ništa strašno ako je jedan predmet u pitanju. Ali, nije bio samo jedan. U jednom trenutku su u potpunosti promenili bodovanje predispitnih aktivnosti, kao i same aktivnosti. Na jednom predmetu vežbe nisu bile održavane do početka decembra, pa je ceo sistem bodovanja tog predmeta visio u vazduhu, jedino se znalo da je 60 bodova usmeni ispit. Takođe, na tom predmetu se izgled kolokvijuma menjao do trenutka samog kolokvijuma, pa kad smo otišli i videli dva pitanja umesto tri, upitali smo profesoricu kako će sad ocenjivati kolokvijum, odnosno, koliko će bodova da nosi. Nije znala.

Taj predmet jeste Politička ekonomija. Ruku na srce, nikad me ekonomija nije interesovala, ali prvi put sam zavolela logiku predmeta u drugom semestru kad smo dobili predmet Savremena politička ekonomija, jer sam u potpunosti zamrzela ovu običnu. Naime, taj predmet je jedan od najneorganizovanijih predmeta iz prvog semestra, a ako mene nešto pogađa, to je definitivno nesistematičnost i neorganizovanost.

Na kraju je došlo do toga da je od ukupnih 100 bodova za predmet bilo smanjeno na 93. Bodovi s vežbi i predavanja su bili svojevrsna misterija, a seminarski rad je bio ključan za ocenu više. Što, naravno, nije bilo napomenuto, nego stavljeno na našu dobru volju da li hoćemo ili nećemo da pišemo.

Posebni trenuci su tek usledili. Niko nije znao da li su potrebni potpisi profesora za overu semestra, a ni studentska služba nije znala. U jednom trenutku kažu da su potrebni da bi kroz par minuta drugoj stranci to u potpunosti opovrgli.
Zatim, divota februarskog roka - tri ispita u istom danu. Tek posle urgiranja studenata je ta greška ispravljena. Što je pravo čudo, svakako.

Drugi semestar je već bio tu, i opet smo dobili egzaktne datume predispitnih obaveza i kako će se iste bodovati. Vredelo je svake nedelje ići na predavanje da bi se doznao drugi datum za kolokvijum, predaju eseja, drugačiji način ocenjivanja i tako dalje. Pomerajući kolokvijume iz kolokvijumske nedelje za nedelju dana posle je bio vrhunac mog zadovoljstva pošto mi je pokvarilo sve ranije planirane sitnice. Naime, od drugog semestra su odlučili da se kolokvijum mora položiti da bi se izašlo na ispit. Odlično su to uradili u drugom semestru, jer, prvi je previše kratko trajao, verovatno bi to ofrlje uradili, a to jednostavno ne priliči njima...

Dođe i junski rok. Potom julski. Avgustovski. I septembar na kraju. Sve sa par dana razmaka, osim julskog i avgustovskog. Naravno, opet loša koordinacija, pa se opet desilo da budu dva ispita u jednom danu ili tri ispita tri dana zaredom. Pametno su se dosetili da ako imate dva ispita u istom danu, samo treba da odete po potvrdu koja će, očigledno, potvrditi da ste imali dva ispita, pa će profesor da odloži za neki drugi dan. Naravno, kao i sve u teoriji, ovo zvuči odlično rešeno. Jedini problem je što profesori to nisu hteli da prihvate, jer su oni već unapred odredili datum ispita. Kako se samo usuđujemo da im kvarimo odmor?! Drsko, pogotovo zato što smo mi krivi zbog rasporeda ispita...

Kad smo kod rasporeda, na nekim fakultetima se u novembru zna tačan datum ispita kroz svaki rok. Mi obično saznamo dva dana pre nego što istekne rok za podnošenje prijava za ispit. Da bih bila slikovitija, to izgleda ovako - ispitni rok traje od 1. do 15. jula, prijava ispita je do 28. juna, a raspored ispita će biti objavljen do 26. juna. Usput, grickanje noktiju, pritiskanje refresh dugmeta ne bi li iskočilo obaveštenje, predviđanje mogućih datuma i obraćanjem Svevišnjima da bude dobro raspoređeno. Onda, tog magičnog 26. juna u 14.56 izađe raspored ispita, gde pljujete sve jer je loše sastavljeno. Ispiti koji se podudaraju, nedovoljno vremena i nemogućnost za žalbu. Tada, ako ste samofinansirajući student, pokunjeno odete do skriptarnice, uzmete prijavu (ranije je bila 20 dinara, sada 30 - iz kog razloga ne znam, možda ima previše goleti u Srbiji, pa je posebna taksa na studentske prijave ispita morala da snosi posledice), popunite, prebrojite predmete, pomnožite sa 600 dinara po ispitu (do nedavno je bilo 900 dinara ako padnete 3. put ispit), i zadovoljno date i proviziju banci, jer, oni to zaslužuju.
I onda vam profesor kaže da vas u ovom roku neće ispitati jer je on već u januaru odredio termin, a vama se podudara ispit.

Misleći da ne može gore, desila se poražavajuća činjenica. Naime, priča ide ovako - 2010. godine se upisala moja generacija, a tik pred upis su doneli novi zakon koji se uvek tumači proizvoljno, je li. E, sad, u celoj toj priči, moja generacija je ispala glupa, jer, godinu dana smo išli redovno, mnogi od nas preneli po jedan, dva ispita da bi krenula krajem septembra da kruže priče da se više neće upisivati godine, nego samo predmete, i da je u toku godine moguće upisati 60 ESPB, a sve što se prenosi, automatski znači peta godina studiranja i plaćanje određene sume po bodu predmeta. Zbog čega je ta cela priča fantastična? Što smo mi prva generacija koja treba da ide po tome, a svi znaju na fakultetu, osim nas, naravno. Profesori su već upućeni, brucoši takođe, a nama se još niko nije obratio zvaničnim putem da kaže budale, otvorite novčanike. Iščekujem, željno, informaciju na sajtu fakulteta ili na oglasnoj tabli, i bila bih prezadovoljna ako bi iskoristili tu moju rečenicu od gore. Jer, iskreno, uopšte se više ne osećam zadovoljno sa organizacijom i kvalitetom fakulteta, nego postajem bankomat.

Mislila sam da je poenta bolonjskog procesa kraće školovanje, veća prolaznost, parcijalnost gradiva. Očigledno da je kod nas to uzimanje novca, uzimanje novca, uzimanje novca.
Neko je napisao kritiku upućenu čelnicima fakulteta s rečima da je ovo jedini fakultet tog tipa u ovoj zemlji i da to treba nešto da znači. I ja sam upisivala s tim predosećajem. Zato me sada i toliko boli ovo sve što se dešava kada znam da je većina izvan moje moći.

Mislila sam da je fakultet mesto gde se poštuje nečije znanje. Gde se uvažava osoba. Gde postoji etički kodeks. Ispostavilo se da je na nekim predmetima poštovanje zamenjeno lečenjem frustracija, gde profesor može da vas provocira, a vi se samo smeškate i prihvatate činjenicu da ste inferiorniji. Uz pravljenje razlike onih koji su na budžetu i oni koji su na samofinansiranju. Ovi drugi su lenji, troše vreme i novac roditelja. Profesorka rekla, ne ja. Jer, ništa nije tako delotvorno kao generalizacija.

Mislila sam da će mi se dopasti ovo što sam upisala. I, dopada mi se. Sviđa mi se. Volim da glumim malog političkog analitičara sa ovim trenutim znanjem. Nisam zavolela, nego sam spontano spoznala da sam ovo volela.

I zato mi je žao kad gledam kako nas tretiraju kao poslednji otpad, kao stoku. Kada drugi put ne mogu da sastave rang listu bez greške, kad gube uplatnice, kad daju pogrešne informacije. Ljudi greše, svesna sam toga, ali, ponekad mi se čini kao da su toliko neozbiljni i da im uopšte nije stalno do toga što rade.
Daleko bilo, ne mogu reći da u ovoj crnoj rupi nema svetlih momenata. Baš je na jednom predavanje nedavno profesor rekao da je primetio nedostatak studentskog entuzijazma i opadanje interesovanja za dodatni rad, ali ono što je najbitnije u toj priči, jeste njegova konstatacija kako ne možemo samo mi biti krivi, nego ovaj sistem što nas vuče na dno sa sobom. Kako očekivati išta kvalitetno, kada je već sve pohabano, porazbijano i srušeno? Bolje pitanje jeste kako to zaustaviti. Kako se oporaviti? Zalečiti?

Drugi profesor je rekao da pišemo. Makar niko ne prihvatio naše tekstove u časopise, da pišemo. Tom mišlju se vodim i ja. Neko će pročitati ove reči i reći, vidi stvarno, ima mana taj Univerzitet. Razmisliće, pa će videti da i drugi univerziteti nisu sjajni. Pa će shvatiti da je sve pomalo naopako. Posle toga će to svoje opažajno iskustvo podeliti sa komšijom, prodavačicom, roditeljom. I oni će pričati o tome. I uskoro ćemo svi pričati o tome. A tada se već nešto mora i promeniti.

Jer, kako je rekao Džon Stjuart Mil, razgovorom se može utvrditi šta je istina, a šta nije preko argumentovanih činjenica. Pa, hajde da razgovaramo.


P.S. Inače nemam običaj da direktno prozivam aktere, ali ovaj put sam morala da pokažem nevolju na konkretnom primeru. Neka se prozvani ne nađu uvređenim, nego neka ovo posmatraju kao podsticaj za poboljšanje, a neka oni koji nisu prozvani (drugi fakulteti) ne misle da nisam zaboravila na njih.

9 comments:

Nada_je_uvek_ljubicaste_boje said...

Draga koleginice blogerko,i koleginice sa univerziteta,evo i ja pokušavam i pokušavam svaki dan da pričam o tome kako nam je,i to ne samo jednom fakultetu nego i većini,ali jedini odgovori koje dobijam na moju žalbu jesu-''Ma da,sigurno.Baš su grozni'' A ustvari misle u sebi ''šta to mene briga'' i kako smo mi mladi i neodgovorni i samo se žalimo,a oni u stud. službi su divni ljudi koji odlično obavljaju svoj posao...pre par dana smo protestovali,jer,verujem da znaš i sama,hoće da privatizuju fakultete...ovo kakvo je stanje danas je užasno i prosto ne znam šta raditi protiv toga,sem da se nadamo da će neko shvatiti kako je zaista i promeniti nešto...a dok se to ne desi evo ti jedna pesma da se malo opustiš i bar na tren zaboraviš ovo što je ovde i sad.Meni pomaže,nadam se da će i tebi...:)http://www.youtube.com/watch?v=SYl4JLPJ9c8&feature

Pozdrav!

Naive said...

Upravo to! Ponekad kad pričam ljudima kako je, a oni me gledaju kao da izmišljam. Boli to, ta nemogućnost i nepostojanje želje da se razume.

Vidimo se na sledećim protestima? ;)

Hvala na pesmi. :)

Nada_je_uvek_ljubicaste_boje said...

Naravno da se vidimo! Iskreno,sad sam se setila,dok smo protestovali ljudi su prolazili pored nas,svi su navijali sa nama,bodrili nas i rekli nešto tipa:''Samo napred deco,vi ste još jedini koji možda mogu nešto da promene''.Bacali su konfete(ili kako god da se zovu),svirali u ritmu naših povika...bilo je jako lepo...samo,nadam se da će se nešto promeniti sa tim,i da neće sve biti uzalud...:) See ya! ;)

Naive said...

I prošle godine sam u Blicu čitala komentare o protestu, i mišljenja su podeljena - neki podržavaju, neki se bune jer nisu stigli kući na vreme, a onda još dolazi do frakcije na stare i bolonjce. Tužno je to, ali zaista.

Iskreno, nadam se da će biti još više ljudi, pa da to bude i delotvorno. ;)

Clarice said...

uh... pogodila si sve moje misli i muke iz 2003. godine i moram da se slozim sa tobom - da, bila sam naivna! jedino sto mogu da ti potvrdim je da je situacija identicna (IDENTICNA) na svim drzavnim fakultetima. To ti kaze neko ko je 5 godina proveo na drzavnom, pisao peticije, organizovao proteste i sa kolegama radio isto sto i ti radis i sta nam se desilo - 2008.godine nas je neko cuo, pohapsio dekane beogradskog, niskog, kragujevackog i pristinskog fakulteta, zajedno sa prorektorima za nastavu (sa istih fakulteta), potom se hapsenje prosirilo na profesore i beogradskog i kragujevackog i niskog univerziteta i tada smo svi pomislili da je stvar resena. E pa nije, ti isti ljudi ponovo predaju i ispituju tu gde su bili uhapseni, procesi zastarevaju, a jedinu kaznu dobice tadasnja zamenica ministra za visoko obrazovanje. Jedino sto sam ja mogla da uradim je da 2008.upisem privatni fakultet - jedini fakultet koji u Srbiji funkcionise. Nasla posao, od posla placala skolarinu, na fakultetu zaista nesto naucila i do sredine sledece godine bi trebalo da diplomiram. A privatni fakultet - ako mislis da su lagani, grdno se varas, jer su to jedini fakulteti gde se tvoj trud i tvoje znanje ceni, gde u svakom momentu znas koliko poena i za sta imas, sta treba da uradis da bi osvojio dodatne i povratio stare poene, i pritom te SS (studentska sluzba) tretira kao osobu sa kojom moze normalno da se razgovara. Nadam se da te mojim "referatom" o "vetrenjacama i sizifovanju" nisam jos vise ubila u pojam. Jedino sto sada mozes da uradis je da ili prihvatis stvari kakvima jesu i da guras to sto imas, ili da odes odatle. Jer u neku revoluciju ni ja vise ne verujem, a ucestvovala sam u jednoj. Pozdrav!

Naive said...

Tužno i žalosno, ali se slažem s tvojim lekom. Razmišljam da odem, jer, iskreno, ne vidim više neki smisao išta raditi ovde. Očigledno nisam dovoljno veliki patriota, a s obzirom da bih u Srbiji stalno plaćala školovanje, onda mi je bolje da platim negde i da zaista i nešto dobijem zauzvrat.

Nego, ne mislim da su svi privatni fakulteti loši, kao ni svi državni. Žao mi je jedino što su oni dobri u manjini.

novac said...

Ne treba se osvrtati na proslost, ona je takva kakva je, okreni se i pokusaj da razmisljas konstruktivno. Znam da je to jako tesko u Srbiji kakva je danas. Ali verujem da ce sve to doci na svoje.

Bojana said...

Ja sam brucos na tom fakultetu, socijalni smer... Organizacuja je 0. Mozda smo cak i minus. :) Nama isto nisu na pocetku rekli ovo za prenos u 5. godinu, sad citam ovde. o.O

Naive said...

Mogu samo da ti zaželim sreću na ispitima i strpljenja sa fakultetom. ;)