CLICK HERE FOR BLOGGER TEMPLATES AND MYSPACE LAYOUTS »

Tuesday, November 30, 2010

Think locally, fuck globally.

Ovih dana se svašta dešava u prestonici! Ljudi se ubijaju - klasično; otkrivaju se prljave diplomatske igre - klasično; proziva se šef države - klasično; nestašica mleka još uvek traje - klasično; studenti pokušavaju da se izbore za obećana prava - klasično.

Moja studentska karijera je počela ove godine u oktobru, i za impresivna dva meseca, već sam uspela da pohvatam šta valja, a šta ne valja. Dakako, mnogo toga ne valja. Počevši od načina primene Bolonje na većini fakulteta, preko neorganizovanosti Univerziteta, a zatim i pojedinačnih fakulteta, do cene ručka za samofinansirajuće učenike, pa kvote za budžet na fakultetima, i proširavanje liste za dvadeset mesta da bi se uštekalo još dvadeset hiljada evra i tako dalje i tako dalje i tako u nedogled.
Poslednji aktuelni protesti jesu za 48 bodova, odnosno da država, kao ugovorna strana, ispoštuje studente i omogući im da se školuju o njenom trošku ako su uspeli da sakupe 48 ESPB u jednoj godini. Studenti su se okupili ispred zgrade Vlade zahtevajući da im ministar prosvete omogući kroz pregovore to što su već jednom dobili. Usto su se još neki uticajni ljudi, bivši studentski lideri, obratili žalosnoj gomilici rekavši im da će se naći način da se studenti u prestonici isfinansiraju na način koji im je obećan.

Pošto sam završila sa čitanjem vesti, odlučila sam, iz puke dosade, da pregledam komentare i da vidim šta ljudi kažu. Ništa pametno, samo tristo i nešto ogorčenih komentara. Čitajući to, prvi put sam se osetila kao student, Bolonjac i predmet mržnje i podrške starijih osoba.
Naime, taj osećaj kolektiva me naterao da tu celu diskusiju razbijem na najbitnije tačke:

  • ljudi nemaju da jedu
Dosta komentara se osvrće na glad. Uvek kažu ljudi nemaju šta da jedu koliko je bedno, a vi se žalite za budžet ili komentari prostudentske/proprotesne strane kada poplaćam sve knjige i školarinu, ja nemam šta da jedem.
Pre svega, mislim da ovde nema neki univerzalni odgovor koji bi nas zadovoljio. Naprosto, UN beleži da 925 miliona ljudi nema dovoljno da se prehrani, što znači da glad u Srbiji ne može da bude lokalni problem. S druge strane, kada se pogleda studentski život - hrana je itekako bitna, a jedini načini su da kupujete i sami kuvate (što je skupo) ili da se hranite u menzi (ako ste samofinansirajući, to je tri puta više novca nego da ste na budžetu). Ali neki ljudi u Srbiji gladuju.

  • neradnici
Neki se osvrću na pitanje studenata koji su na budžetu i na samofinansiranju, i to sasvim nepravedno. Naime, na Pravnom fakultetu se godišnje upisuje oko 1500 studenata, a od toga oko 500-600 na budžet. Imaju skripte za prijemni koje izuče i to je to. S druge strane, postoji Fakultet političkih nauka koji je od ove godine smanjio sa 55 na 35 budžetskih mesta na međunarodnom odnosu, a prijemni se sprema iz nekoliko knjiga, bez unapred datih mogućih pitanja. Onda opet imamo primer kao Fizički fakultet, gde se na odseku za teorijsku fiziku upisuje 45 učenika na budžet i 5 na samofinansiranje. Sama raspodela budžetskih i samofinansirajućih mesta je veoma loša, i to što je neko na samofinasiranju ne znači da je neradnik, da se nije trudio i da neće završiti sledeće godine na budžetu. Isto tako, ovi sa budžeta su mogli na razne načine da završe tamo i uopšte ne mora da znači da će oni sledeće godine i biti na fakultetu.

  • samo izlaze i opijaju se po kafanama
Veoma interesantna opaska. Osim što su deca na samofinansirajućem jer su glupa, lenja i buržujska, sasvim je logično onda tvrditi da i ceo faks provode u obližnim kafanama, a uveče dobro raspoloženje neguju na splavovima. Pre svega, to je malo licemerno reći, jer ispada da dotična gospoda i gospođe nikada nisu izlazili niti su se zabavljali. Valjda je bilo drugačije u periodu druga Tita. Kada je, očigledno, obrazovanje bilo besplatno i privilegija.
Druga stvar, kafana je mesto gde se srpska elita okupljala krajem 19. i početkom 20. veka. Možda se i dan-danas tu stvara elita. Kulturna, politička ili ekonomska - videćemo.

  • samo blokiraju ulice
Još jedan od finih argumenata u nizu. Država je loša, penzije su niske, spoljna politika gubi kurs, privreda je u kolapsu, cepkaju zemlju nekim ujedninjenim regionima, političari se izvinjavaju za nešto što nisu krivi, imamo nove portrete u skupštini i sada su tu neki studenti odlučili da se pobune. Umesto da sede i da uče (pošto ne rade ništa, ne gladuju i propijaju se po kafanama), oni, oni, zamislite bezobrazluka, došli su tu da blokiraju ulice i sada je u haosu, kasnite kući pola sata! Strašno! Ma, sve bezobraznike i izgrednike popisati i odmah slati prijavu na kućnu adresu! Sramota! Umesto da razmišljaju kako neko nema da jede i kako su penzionerima niske plate, oni se bore za tu neke olakšice pri studiranju. Kad sam ja bila njihovih godina...

  • posao?
Danas svi jurimo za hlebom, a da bismo to obezbedili treba nam novac, a novac... Pa, posao se čini kao fino rešenje. Međutim, danas zbog nazovimo Bolonje, studenti su obavezni da prisustvuju većini predavanja (nazovi Bolonja) jer se to boduje. I tako se isključuje fleksibilnost radnog vremena. Druga stvar jeste diploma, jer će posao pre dobiti neko sa završenim fakultetom, nego neki balavac koji je prva godina. Opet, ako pogledamo samu zemlju, zaključićemo da obim radne snage i nije nešto najbolji s obzirom na mnoge zakone i socijalne pojave. Ah, kako je ovo sve tužno.
Neki su se javili sa pričom da su oni paralelno studirali i radili. Svaka njima čast. Mene jedino zanima u kom su periodu studirali.

  • Bolonjci
E, ovo mi je omiljena tačka. Naime, Bolonjci su nezadovoljna razjarena masa koja je odlučila da starijim generacijama poništi validne diplome uvodeći nekoliko stepena višeg obrazovanja. Sada imate klasičan obračun - fini, mirni, povučeni Indijanci (osobe koje su pošteno zaslužile diplomu odradivši sve što je trebalo pod okriljem starog sistema) i kauboji koji ruše sve pred sobom (halapljivi Bolonjci koji žele da pokose konkurenciju tako što im poništava diplomu). Moram da priznam, malo me boli jer ne volim kategorisanje kao što su mnogi učinili. Kao da sam ja kriva što sam rođena kada sam rođena, pa idem po ovoj Bolonji ili kao da su oni krivi što je neko odlučio da povuče tako nesmotren potez.

  • školarine
Možda je ovo najviše zanemarena tačka, a zapravo predstavlja okosnicu cele priče. Da školarine nisu tako visoke, da finansijska situacija mnogih nije tako ugrožena, da fakulteti ne deru studente za svaki papir koji moraju da ispune, da ih ne deru u menzi (pri tome mislim na samofinasirajuće), da ih fakultet ne dere za knjige, skripte, praktikume, sveščice i svu ostalu potrebnu literaturu, možda tada i cele ove priče ne bi bilo. Ali, da se ne zavaravamo, ovo nije socijalna država u smislu blagostanja. Ovo je samo država - teško ju je ponekad tačno odrediti i smestiti u određenu kategoriju.

  • solidarnost
Strukturu čine elementi i delovi koji su povezani u jednu celinu određenim načinom. Bez tog određenog načina ostaje samo sastav.
Neko je pomenuo kako fali solidarnost i kako svi treba da se pomognemo u teškim trenucima. Sada da ispomognemo studente, sutra radničke sindikate, prekosutra penzionere i tako dalje. Mnogi su odgovorili da solidarnost ne postoji. Žalosno, ali istinito. Zato ova nacija nikada neće imati niti jednu jedinu strukturu, nego će se samo sastav stanovništva menjati.


Na kraju, solidarnost jeste ono što se provlači kroz ove tačke. Tačnije, nedostatak iste. Sve se svodi da svako od nas ima svoje probleme, i da su oni najvažniji, pa ako nam se interesi podudare, to je fino. Ako se ne podudare, onda treba ispljuvati sve ono što ste i vi jednog dana bili ili ćete da budete. Zato što je to ispravan način - gledati svoja posla.

Ono što nikome ne dolazi do glave da treba da se preispita društveni ugovor. Očigledno je da ne valja. Ili se država promenila ili ljudi. Divide et impera.


2 comments:

Amelie said...

Koliko god da mi je mrsko, ovo moram da komentarišem.
Slažem se sa svim tačkama ovog posta, tj. tvojim stavovima.
Najviše me je*e deo sa poslom. Kako da radim kad nemam vremena da radim??? STALNO sam na predavanjima, koja još ni nisu uvek u istom terminu nego pametnjakovići uvek imaju nešto da dodaju i izmene. Nemam vremena za posao, a čak i kad bi sakupila ono što mi preostane na kraju dana, niko ne bi hteo da zaposli neku tamo mene, jer nije sigurno da li ću doći ili ću morati na predavanje.
Htela sam da idem da protestujem, ali onda sam srela gomilu ljudi koji su mi rekli da je besmisleno. Ne verujem da je besmisleno, ti koji gladuju tamo imaju moju punu podršku, ali kao i sve u ovoj državi, ni ovo neće uspeti. Daleko od toga, volela bih ja da uspe, ali prosto ne vidim način na koji bi se ostali ljudi, gunđala matora i ostali, i naravno ceneni političari, mogli umilostiti da udovolje studentima. Jer nije besmisleno ono što traže. Vrlo je racionalno i mislim da je i fer.
Ali, ha.

Liou said...

Interesante...