CLICK HERE FOR BLOGGER TEMPLATES AND MYSPACE LAYOUTS »

Friday, October 8, 2010

S ljubavlju

U mom skromnom mišljenju, ljudska prava su najgora pošast 21. veka. Da se ne lažemo, i 20. i 19. veka. Sve je počelo kao fina ideja i onda se sve to izvrglo ruglu kao što obično i biva sa svim idejama koje poteku od par inspirativnih i veoma naivnih boraca.

Živimo u svetu gde su ubistva svakodnevica. Kada čujemo na vestima da su neku devojku izboli na smrt, prođe nas jeza, možda ispustimo poneki zvuk i nastavimo sa životima. Jer, iskreno, postalo je normalno. Izlile su se ogromne količine radioaktivnog mulja u reku. Pa, život ide dalje, kao što će i reka da teče dalje i da raznosi taj otrov. Usput, odlučili su da podignu cenu energentima. Bilo je konačno vreme, jer smo na trenutak zaista dobro živeli. Ne bi valjalo da je to potrajalo?

Ipak, to je ništa u poređenju sa dugoočekivanom i predstojećom Paradom ponosa. Posle oplakivanja propuštenih šansa posle 5. oktobra, počeli smo da iščekujemo 10. oktobar. Sad je veoma važno odigrati kako treba - da država pokaže da ume da ispoštuje pravo na seksualnu opredeljenost, i uopšteno izbor i da se odupre zatucanosti navijačkih i ekstremno patriotskih grupa.
Da se razumemo na početku - meni se savršeno jebe ko će se šetati gradom. Može svaka manjina da se prošeta, pošto ima to pravo. S druge strane, više ne postoji većine, pošto su nas razbacali po kojekavim manjinama nekim levim kriterijumima. Uz, naravno, politički korektne termine. Da ne bismo grešili dušu, iju!
Sad, šta će ova naša divna državica da uradi? Da li će uspeti da podrži LGBT zajednicu ili će da doživi neuspeh nesrazmernih veličina i tako zapečati sebi sudbinu pred 13. oktobar?

Pretpostavljam da ćemo da vidimo da li će se Srbijom liti krv ili gej parade neće biti (kao što kaže jedna Fejsbuk grupica - morate da ih volite, toliko su otvorene, tolerantne, i povrh svega, još se i rimuju!). Kao što je jedan veliki mudrac rekao da posle 9. dolazi 10. septembar, isto tako i ja mogu reći da posle 10. dolazi 11. oktobar i da se vraćam u prestonicu, u nadi da ništa neće biti demolirano ili zabarikadirano.

I onda me posle ljudi pitaju zašto toliko želim da izađem napolje. U suštini, svi smo mi ljudi ista govna, ali tamo cveće lepše miriše.



4 comments:

naltrexone said...

Zanimljiv blog, pun ostroumnih misli, neceg sto nam ponekad nedostaje.

Naive said...

Između ostalog, i to se nađe. Dajem sve od sebe da otreznim ljude. ;)

SMiliCa said...

Heh...čak i posle toliko vremena, ne gubiš ništa od svog talenta za sarkazam.

Prošao je i 10. oktobar. Preživeli smo svi. Danas je 22., sutra 23.

Naive said...

Hvala, hvala, trudim se. ;)