CLICK HERE FOR BLOGGER TEMPLATES AND MYSPACE LAYOUTS »

Thursday, September 2, 2010

Uskomešanje

Volim činjenicu da sam emotivno osakaćena. Volim činjenice, uopšteno. Sa činjenicama i podacima uvek znaš na čemu si. Možda je to razlog zašto volim debatu. Činjenice i same činjenice. Divota! Nema komplikacija. Nema bespotrebnih objašnjavanja sasvim očiglednih stvari. Samo razum. I činjenice.

Emocije su komplikovane. Zahtevaju više rada. I pažnje, pogotovo pažnje. Zapravo, oduzimaju i vreme, dragoceno vreme koje se moglo iskoristiti na pronalaženje nekih činjenica i prihvatanje istih.

Srce mi se cepa već par dana. Mrzim emocije. Volim emotivnu osakaćenost moje ličnosti. Nedostaje mi. Bili su lepi dani kada nisam marila za tuđa osećanja, pa se nisam bavila ni svojima. A sada, poželim da nestanem koliko me duša boli.

Želim da plačem. Ne mogu.
Želim da se smejem. Ne mogu.

Danas je na koncertu s vremena na vreme dunuo vetar, pa sam imala holivudski osećaj u mojoj kosi. Prokleti vetar koji nosi neku notu sete i tuge je duvao u lice dok sam se vraćala kući, podsećajući me svakim korakom na neminovnost događaja i na prošle sekvence. Poželela sam da pada kiša. Da spere sve što je loše. Da očisti ulice i krovove. Da nam da još jednu šansu za novi početak.

Želim da plačem, ali ne mogu. Ponekad je prokleta i ova emotivna osakaćenost....


1 comments:

Amelie said...

Sad će kiša.. I meni je potrebna da spere sve. Ali, ako je ne bude, uvek možemo da je zamislimo. ;) I biće dobro, mora da bude, jer uvek bude. :)