CLICK HERE FOR BLOGGER TEMPLATES AND MYSPACE LAYOUTS »

Friday, May 21, 2010

Ograničena bezgraničnost

Ovih dana smo mnogo patetični. Sve nam je poslednje - poslednji čas sociologije, poslednji izlazak zajedno, poslednji ples, poslednji pas na ulici kojeg ćemo svi videti i tako dalje. Razumite me, volim ja svoje odeljenje, ali, zaista, ispada da ćemo svi da umremo. Kolektivno. Eto, poslednji kolektivni pokušaj nečega.

Ma koliko da sam pesmistična, ne volim to poslednji. Kao da dižemo ruke od svega, pa, evo, da se poslednji put potrudimo oko nečega. Iskreno, osobe koje žele da još jednom vide tog psa ili da izađu negde, one će to i uraditi. Uostalom, retko gde je odeljenje kompaktna celina. Sasvim je normalna ta fragmentacija.

Ta fragmentacija me podstiče na priču o jednom paradoksalnom sindromu koji se javlja. Nazvala sam ga retardirani sindrom aplauza u mom odeljenju. U poslednje vreme svemu plješćemo. Uđe neko u učionicu - aplauz. Izađe neko iz učionice - aplauz. Završim intervju - aplauz. Skoro dobijem jedan neopravdani - aplauz. Devojka ustane da seče tortu - aplauz. Druga devojka krene da joj pomogne - aplauz. Šampanjac je otvoren - aplauz.

Osećanje je neopisivo. Kao da pohađam specijalnu školu. I retko kada aplaudiram. Nepotrebno mi je. Štaviše, previše mi je. Negde u svojoj mržnji se setim da ljudi to rade iz jednog razloga (i ne, ne zato što nemaju pojma sa životom) - da se ovih poslednjih nekoliko meseci, nedelja, dana osećamo što bolje, bez obzira na tužnu realnost, a to je da je sutra poslednja zabava na kojoj smo svi prisutni.

Aplauz za nas!

8 comments:

Kajzer Soze said...

Toliko ćete svi imati većih i važnijih trenutaka u životu, da će škola samo ostati u bledom sećanju kao jedan lep period i sve više i više će bledeti.
Ne treba se grčevito truditi da zadržiš neki trenutak,ma kako on bio lep, pusti ga, on pripada jednom vremenu i ljudima u njemu.
Videćeš to na 5 godina mature (sad će to,još malo).

Anonymous said...

Ne slažem se sa tobom, ni najmanje. Borhes je rekao da je najveća mana zaborava što uključuje sećanje. Da bih zaboravila ovo, morala bih se stalno prisećati. A veruj mi, kod mene sećanja veoma teško blede.

Naive

Kajzer Soze said...

O.k. je što se ne slažeš, pošto sve što sam napisao potiče iz ličnog iskustva. Kod mene je do sada bilo tako, kod nekog drugog će biti drugačije... mada kada pogledaš, to što je rekao Borhes i ovo što sam ja rekao nisu baš različite stvari, poenta je slična.

Naive said...

Različite perspektive, nema smisla se ubeđivati, ne? :)

Хари said...

Ovo je dobro. I kod nas je bila vrlo slična situacija.
Blago tebi što i nešto osećaš, ja ću otići odavde skoro hladne glave. Nije ono da mi neće baš ništa nedostajati, ali kad pogledam malo bolje - nije ni to baš toliko vredno da moram osećati prema tome nešto.
Ali dobro, što ti kažeš, svako drugačije gleda.

Tirquise said...

Vi ste još dobri kad ste samo aplaudirali stalno xD Mi smo te poslednje nedelje na svaku idiotariju pevali Kad si srećan. Pod MI mislim kao kolektivno, razred, ne ja sa ostalim ljudima xD A

Tirquise said...
This comment has been removed by the author.
Anonymous said...

Ahaha, Andrea, vi ste se rasturili pevanjem. xD
Fail. :D

Naive