CLICK HERE FOR BLOGGER TEMPLATES AND MYSPACE LAYOUTS »

Wednesday, April 7, 2010

Časovnik

Moglo bi se reći da sam neki pseudohumanista. Naime, ponekada sam u stanju da se u potpunosti oduševim ljudima i da danima budem inspirisana njima, dok, sa druge strane, mogu da se tako razočaram u celo čovečanstvo nekoliko hiljada godina unazad. Ipak, s vremena na vreme se pojavi neka svetla tačka. Valjda je to neko pravilo da bi ljudi bili optimistični, a ne duboko zakopani u svom pesimizmu.


Nego, da započnem priču. Juče smo brati i ja obećali da ćemo otići kod tetke. Moram da priznam, veoma sam bolesna i ovih par dana nisam uspela da iskoristim za san i odmor, nego za neko trčkaranje od prijatelja do porodice. Nekako sam se naterala da isključim alarm na mobilnom, premda me je nervirao. Tada sam se odvukla do kupatila, oprala kosu, uprkos činjenici da napolju kiša pada već dva-tri sata. Tako, veoma dobro raspoložena i veoma zadovoljna svojim trenutnim životom, sačekala sam tetku koja nas je obavestila da pre njene kuće moramo da svratimo do njene prijateljice. Prvo što mi je palo na pamet je bilo - show off. I bila sam u pravu.

Pošto je brat doneo tamburicu, moja tetka je isplanirala da svratimo kod njene prijateljice i da moj brat odsvira nešto majci njene prijateljice. Ono što sam ispustila u svojoj namrgođenosti jeste da ta žena ima devedeset godina.

Naime, kada je čula prve note, ona se oduševila, a to oduševljenje je propratila aplauzom. Kada je moj brat završio, ona je počela da priča. Da se smeje. Jednostavno rečeno, počela je da se raduje. Rečenice koje su mi se definitivno urezela jesu - Blago našim roditeljima. Svako ko ima ovakvu decu, treba da je srećan, jer je uspeo u svom životu. Blago njima.

Jedna starica, koju sam videla možda jednom u životu, potaknula me je na razmišljanje. U ovom savremenom svetu, gde svi žurimo, hvatamo neke apstraktne poslove, ljude, misli, gde nemamo vremena da sednemo ili popričamo sa prijateljem, u ovom užurbanom i sve okrutnijem svetu, još uvek postoje ljudi kao ta žena. Jeste da ti ljudi žive povučenim i mirnim životom, ali su oni tu da nas, ljude zaboravljene u vremenu, podsete da je život jedan i da treba i uživati u životu. Ali, istinski. Kao što je ona uživala dok je moj brat svirao.



Carpe diem!

4 comments:

S.W.C. said...

Ja kao neki jebeni fejker imam na torbi ispisano Carpe Diem, a ne živim baš u tom fazonu! :s

http://www.youtube.com/watch?v=MYiahoYfPGk

Anonymous said...

Lep je sklop slova.
I pesma <3

Naive

T'sorovan M'heil said...

extra ti je poruka koju saljes ovim postom.Mada retko ko danas ima vremena ili želje da stane na trenutak i uživa u onome sto mu je pred nosom.

Naive said...

Ponekad nam taj trenutak i promakne. Zapravo, vrlo često. Verovatno je to usled naše zauzetosti koja je pomalo paradoksalna. ;)