CLICK HERE FOR BLOGGER TEMPLATES AND MYSPACE LAYOUTS »

Tuesday, December 29, 2009

Dokle?

U nedostatku boljeg programa u podne, prebacila sam na VH1 znajući da ima emisija Fabulous Life.
U toj emisiji se bave životom slavnih i poznatih i njihovim hirovima, počevši od luksuznih imanja, do blamirajućih trenutaka u javnosti. Današnja emisija je bila posvećena deci bogatih i slavnih.

Mislim da je malo reći da sam sedela zblanuta i posmatrala te basnoslovne cifre. Da bih vam dočara to, daću vam jedan primer.
Anđelina Džoli se porodila u Nici. Sada, to nije toliko jednostavno. Njeno donošenje blizanaca carskim rezom na ovaj svet je koštao tričavih četiri miliona dolara.
Neke novine su otkupile prava na sliku njenih beba za dvanaest miliona dolara, što je samo tri puta više nego porođaj. Naravno, rekli su da će sve to ići u dobrotvorne svrhe. Shvatite me, skeptik sam. Dok ne vidim delo, ne verujem rečima. Danas sam u dnevnim novinama pročitala da su dali 100.000 dolara u dobrotvorne svrhe. Pa, oni su divni! Iako im se nije rodilo ni jedno dete u skorije vreme, oni su i dalje darežljivi.

Sledeća činjenica koja me je zaprepastila jeste zaštita kuće. Naime, brižni roditelji su u stanju da sa vile od miliona dolara, pređu u vilu za četiri miliona dolara, tvrdeći da to rade zbog dece. Kao Džesika Alba koja je htela svom detetu da pruži priliku da odraste u odgovarajućem ekološkom području.
S druge strane, neki roditelji ne žele da napuste svoje luksuzne i velelepne kuće, pa rade na zaštiti kuće. Ali, nije to dodatna plastika za utikač, nego je to pleksiglas oko bazena, džakuzija, stepenica i sve ostaloga. Samo, interesuje me kako spreče da dete ne padne sa stepenica... Pošto ne mogu i tamo da stave pleksiglas.

Ipak, da bi se taj luksuz održao na nivou, oni zapošljavaju jednu ženu koja govori bebeći jezik. O čemu se radi? Ona tvrdi da može da prepozna plač bebe i da tačno udovolji bebi, a ona je voljna da tri meseca drži časove mladim roditeljima za nekih osam hiljada dolara. Ah, šta je to kada ti možeš da razumeš šta tvoje dete sa dva dana hoće?

Međutim, pravi roditelj tek treba da se dokaže skupocenom dečijom sobom, originalnim dizajnom i da apsolutno ništa ne uradi za tu dečiju sobu, nego da zaposli što više dekoratera. Kao što je Kristina Agilera uradila dovukavši tim za sređivanje koju su sobu sredili očajno. Ogroman mesec kao deo scene sa njene turneje stoji u sobi. Mesec je zeleni, kao žabokrečina i ima pakostan osmeh. Naprosto, nikada ne bih poželela da moje dete razvije traumu tako rano, ali, eto, ona je htela da unese sebe u taj sterilizovani prostor.


Moj tata je odvezao moju mamu u bolnicu. Rodila sam se aprila 1991. u gradskoj bolnici. Posle par dana su me doneli kući. Svaki slobodni trenutak su posvećivali mene i mom odgoju. Evo, već me osamnaest godina uspešno othranjuju i odgajaju. I nastaviće da se brinu o meni i da me potpomažu koliko god budu mogli. Isto to rade i za mog brata. I oboje (brat i ja) znamo da imamo roditelje koji bi poslednji zalogaj odvojili usta za nas dvoje.

Niti smo dospeli na stranice Vanity Fair-a, niti nam je gradonačelnik Nice ponudio francusko državljanstvo pola sata posle porođaja, niti su nam roditelji pohađali bebeći jezik 101. Ipak, ispali smo zdravi i normalni.

Interesantno je, kako i pored svetske krize, oni i dalje imaju novaca da daju u dobrotvorne svrhe, da grade bunare u Africi, da posećuju zaostale zemlje, da prodube svoju duhovno iskustvo.
Takođe je interesantno da samo grupica privilegovanih to može, a mi se njima divimo kako su divni, dobri, ma, nadljudski ljudi!

Poenta svega ovoga je da pokažem koliko smo jadno društvo. Kako smo izgubili vrednosti i stvorili neke nove, koje ljudi sada očajnički pokušavaju da isprate, ali ne mogu. Jer, nisu svi bogati i slavni. Niti će svi jednoga dana biti.

Ono što nam je zajedničko je još uvek da smo svi ljudi, a uvek nam govore da nas razum odvaja od životinja. Pa, zar smo regresovali? Nismo čak ni jednu stepenicu niže pali, što životinje još uvek brinu o svojoj mladunčadi. Izgleda da smo spali na nivo biljke. I to ne neke lepe, otpočene dijamntima, nego, onaj cvetak koji raste uz put i čeka da ga neko popiša.





2 comments:

Nenad Popović said...

Divan tekst. :)
Lično, slažem se sa tobom, ali i dalje imam želju da budem u tom svetu, ali naravno, uz argument "I'll Be Different". eg. Grace Jones. :)

Naive said...

Ko ne želi da bude? :P

I, hvala. ;)