CLICK HERE FOR BLOGGER TEMPLATES AND MYSPACE LAYOUTS »

Wednesday, April 8, 2009

Tralala (bez Sumatre)

Pored svega što mi se desilo, trebalo bi da budem najsrećnija osoba na celom svetu. Mislim, zaista! Bila sam u Danskoj na nedelju dana, gde sam upoznala fenomenalno društvo i videla svet! Ljudi, svet! Nešto izvan moje zemlje i izvan okruženja moje zemlje. Iznova se iznenađujem pojavama i odnosima oko sebe, kao dete kada otkriva nepoznati svet. I trudim se da uživam u životu...

I onda dođe jedan glup događaj koji me izbaci iz balansa i izfekališe mi nekoliko nedelja, pa čak i meseci.

I došao je taj događaj i fekališe. To je kao ona situacija u engleskom, have been doing something. E, ovo je još uvek have been shitting Naive's week after week.

Nekako, nemam snage. Mislim, činjenice govore same za sebe. Skoro je pola dva, a ja uprkos umoru, ne mogu da se nateram da odem u krevet. Nisam zainteresovana za mnogo toga, onako, ravnodušna sam /vojvođanski akcenat/ i malodušna.

Negde, duboko, duboko, još dublje, malčice dalje me boli. Srce me boli. Duša me boli.

Naime, bije me strah. I imaginaran i realan. Realan od mogućih bolesti koje mogu da nasledim, a imaginaran... pa, plašim se same sebe. Da, same sebe. Moj rođendan me užasava. Znam da mnogi ljudi čekaju da napune 18 godina, ali ja ne vidim ništa posebno u tome.
Nije kao da ću da pravim rođendan. Ili da počnem da pijem. Ili ću postati zakonski odgovorna osoba. Ništa me ne privlači. Pa, zašto ne bih mogla da ostanem u ovoj sedamnaestoj godini života? Jer je život moja profesorica biologije.

I tako, još nekih 8 dana do dana ŠNJ kada će da bude moj rođendan. Zlo veliko, slavim ga na ekskurziji. Nije da ja mrzim sve te ljude tamo. Neke ne volim. A ako već moram da budem svesna tog dana, volela bih da me malo ljudi ispoštuju. Rešpekt, ljudi.

Uglavnom, žao mi je zbog svega. Ne mogu da glumim da sam srećna kada nisam, a malopre sam rekla prijateljici laugh all your problems away. Licemer sam, očigledno. Ali mi je i dalje žao, jer, volela bih da vam sve ispričam o Danskoj i mojoj ljubavi prema njoj, a ja tu već pola sata fekališem oko centra mog sveta.

I, evo, već se bliži drugi čas posle ponoći, a ja povremeno zastanem, rasplačem se, saberem se i nastavim da pišem.
Dok smo bili na aerodromu, jedna devojka se uplašila da će joj oduzeti nešto i baciti u smeće. Predložila sam joj da i ona tom policajcu oduzme nešto i baci.
Žacne me ponekad nešto. Žacnuću i ja njega.

0 comments: