CLICK HERE FOR BLOGGER TEMPLATES AND MYSPACE LAYOUTS »

Wednesday, January 14, 2009

Rad

Reka kao metafora prolaznosti i most kao obrazac čovekovog dela u romanu Na Drini ćuprija

Reka je voda koja protiče kroz ravne i krševite prdele, često donosi osveženje u letnje dane i tugu kada se podigne iznad svog nivoa. Međutim, ona je voda, a ta voda predstavlja život. Drina predstavlja život skoro umrle kasabe iznad Višegrada.

Prema Andrićevoj priči, sama reka je bila nepremostiva u početku. Bila je divlja, nemilosrdna i neposlušna, gurala je od sebe žitelje kasabe. Zbog prisilnog odvođenja dece, Drina je ostala u ružnom i izuzetno bolnom sećanju. Jedan dečak, koji je isto tako bio odveden, Mehmed-paša Sokolović, odlučio je da podari život i duh toj kasabi tako što je sagradio most, odnosno, na Drini ćupriju.

Samo građenje tog mosta je izgledalo kao rupa bez dna. Ipak, posle mučnih pet godina, most je zablistao u punom sjaju svoje velelepnosti. U tom trenutku se stvara istorija mosta, nešto što će trajati dugo i prkositi svojim jakim sjajem sivom predelu oko sebe.
Most je bio centralno mesto svih dešavanja. Tamo se nisu odvijali celi životi, nego su se dešavale bitne prekretnice u tim životima. Kao nemi posmatrač, most je spajao i razdvajao ljude. Zapravo, glavni junaci su kao most. Oni su isto tako svojim karakterom iskakali iz svog sivog okruženja, bili su jedinstveni.

Fata Avdagina i Milan Glasinčanin su čist dokaz prolaznosti reke i trajnosti mosta. Naime, Fata se bacila sa mosta u reku, tj. njen život je brzo prošao i prohujao zajedno sa talasima reke dok su se pesme o njenoj lepoti pevale još dva veka na mostu.
Milan Glasinčanin je svoju sudbinu pobedio na mostu za sva vremena, a karte, koje su ispale, su samo prolazna pojava kao i reka, na koju se Milan mučno osvrće.

Jeste da je most tokom godina pretrpeo modifikacije, ali svoju prvobitnu namenu nije izgubio. Kada se Drina podigla iznad svog nivoa, meštani iz kasabe su se morali popeti na obližnje brdo. U tom trenutku nije bilo bitno da li je musliman kod hrišćana ili je hrišćanin otišao kod Jevreja. Ne, tada je jedino bilo bitno da svi prežive tu strahotu i da pomognu jedini drugima. Nivo vode se spustio i reka je samo prošla, a most je bio bogatiji za još jedno dobro delo.

Pre nego što je most bio skroz uništen, neformalno je izgubio svoju funkciju. Posle par vekova je opet došlo do poplave, ali sada je most bio beznačajan jer više nije povezivao dve nespojive strane, sa obe strane se nalazila Srbija. I tada su ljudi pazili kod koga će otići, Turci kod Turaka, Srbi kod Srba, a Jevreji kod Jevreja.
I dalje, ljudi su živeli sa tim mostom i poveravali su mu se dok je reka tekla...

Na kraju krajeva, ideja o mostu kao univerzalan predmet koji spaja ljude različitog porekla, vere, koji spaja zavađene strane, primorava ih da nauče da žive zajedno i stišava očigledne razlike je još uvek prisutana. Svi mi težimo da učinimo naš život lakšim i ugodnijim stvarajući mostove. Kada uspemo da stvorimo mostove, tada je reka nebitan, prolazan činilac kojeg smo mi pobedili.*






*Dopunjen i izmenjen pismeni rad jer sam imala samo pola koncepta sa uvodom, delom razrade i zaključkom.

0 comments: