Poklon

Hvala ti na poklonu, čuvam ga još uvek.
Hvala ti na poklonu, zbog njega mi kuca srce.
Hvala ti do svemira,
preko neba i zauvek.

Da me neko sada pita šta bih ja želela za Božić, koji se primiče, ne znam šta bih rekla. Usput bih da spomenem da već dve godine nisam dobila poklon za rođendan jer nisam znala da kažem šta želim. Možda i previše želim, pa ne mogu da se odlučim. A možda sam postala divna, ispunjena osoba koja shvata da nema sreće u materijalnim sitnicama... Pre će biti prvo.

U poslednje vreme imam mnogo želja koje nisu ostvarive. Recimo, da imam odličan prosek, da nemam tremu kada pišem pismeni iz engleskog, da prevladam strah od fizičkih gluposti tipa stoj-most, razboj i ostale divne i lepe vežbe.
Dalje, želim da mi ne pucketaju kosti, da dobijem 5 iz srpskog na pismenom, tj. da mi jednom legne tema, da me ne boli glava, da ne ulazim u besmislene konflikte, da budem voljena i prihvaćena.

Ni u jednom trenutku nisam tražila nove traperice, marame, čarapice, narukvicu, fotoaparat ,mp4 ili kompjuter. Nisam čak ni cvet tražila. A sada tražim nešto što sam zaslužila, svoje mesto u piramidi društva.

Stalno razmišljam gde sam pogrešila, šta sam loše uradila da sam to zaslužila. Sada mi je došla jedna ideja - ko njih šiša. Imam dovoljno prijatelja koji me vole i koji bi sve učinili za mene. Ljudi koji me poštuju i podržavaju ili se bune u vezi sa mojim odlukama jer mi žele dobro.

Uostalom, šta će mi ljudi koji su sebični, arogantni, dvolični i odvratno ljubomorni? Da bih ja bila nesrećna i depresivna? Da bih razmišljala šta sam im nažao učinila? Ma, zaboravite...

Ja sam kul i stvoriću kul društvo. Da, društvena piramida je ponovo uspostavljena.

I nek' ti je sa srećom,

hvala ti, moja draga!
Hvala ti!

Hvala genijalnom biću na izuzetnim stihovima. Njiiii