CLICK HERE FOR BLOGGER TEMPLATES AND MYSPACE LAYOUTS »

Tuesday, November 25, 2008

Posekotina

Posekla sam se...
Posekla sam se na list hartije koji se činio toliko bezopasnim jer je plenio svojom belinom. Doduše, ljudi su me upozoravali da on može biti veoma opasan, a ja, tvrdoglava, se nisam obazirala na to.
U trenutku nepažnje sam se oslonila na najotrovniji bršljan od svih u toj bašti. Sav otrov je ušao u moju posekotinu i projurio mojim venama. Jauknula sam od boli i nemoći. Nisam ni očekivala to...
Od te boli sam se uhvatila za ranu u nadi da će me proći kada pritisnem. Nažalost, ni to nije pomoglo. U tom času sam se osvrćala i ugledala ruže. Ruže koje su plenile saosećanjem za moju posekotinu. Mekane latice koje bi blaženo delovale na moju ranu. Naslonila sam se na njih i zaboravila na jaku bol koja je strujala mojim telom... Kada sam se nabola na trn. Opet sam poskočila od nenadane boli i shvatila da ovde nema spasa.
Izbezumljeno sam tražila način da zaustavim krv koja je kapala na moju belu haljinu. U tom retardiranom hodu sam pala na bršljen, ali ne tako otrovan kao prošli put. Zubima sam škrgutala i vikala od besa. Nisam više mogla da se nosim tim... U krajnjem jadu sam pogledala gore. Sunce je sijalo i bacalo zrake na mene. Konačno me je neko milovao, mazio, negovao, razumeo. Ni rana me više nije bolela, nisam osećala ništa osim ljubavi. Dok mi vetar svojim zavijanjem nije srušio iluziju. Duvao je bez trunke saosećanja za moju napaćenu ranu. Šibao je moju kožu i pravio nove rane. Sada je krv sve jače i jače tekla... Više nisam mogla da je zaustavim. Pogledala sam ka žbunu ruža. Nisam htela opet da se opečem, ali sam morala da rizikujem. Nisam mogla da održim ravnotežu i pala sam u taj grm. Poslednje trnje mi se zabilo u celo telo... Pojedine ruže su moje lice milovale svojim belim i mekanim laticama dok nisam konačno izdahnula...

0 comments: