SREĆAN ROĐENDAN MOM BLOGU!
Želim da nastavim da pišem ovako sarkastično, da napadam sve probleme društva (kao neke rok grupe šezdesetih i sedamdesetih godina), da se borim protiv nepravde u svom imaginarnom svetu i da uživam u čarima svoje mašte stvarajući fikcije. Želim da se moj blog ne promeni!
Evo, sada kada sam obeležila prvi rođendan, jednu značajnu godišnjicu u životu gimnazijalca, želela bih da nastavim sa svojim daljim izlaganjem.
Pre tačno godinu dana sam sela za kompjuter i napisala svoj post o obavezama koje me čekaju. Iskreno, kada bih sada pravila kompletnu analizu i paralelu (ali neću jer me užasno mrzi i moram psihički da se pripremim za sutra), došla bih do činjenice da je ostao status quo. Uglavnom.
Ali, ne mogu da odolim da ne napišem veoma kratki presek. Naime, škola opet počinje i to me neverovatno rastužuje. Shvatila sam da me više privlače vannastavne aktivnosti od škole, ali na moju veliku žalost, bez škole nema tih aktivnosti. Uglavnom, ne vidim razlog zašto bi naš život bio jednostavan... Besmisleno, skroz besmisleno.
Opet se otvara pitanje predsednika parlamenta. Naravno, čini mi se da ove godine neće imati neki izbor, pošto je ovo demokratska zemlja, verovatno će me izabrati. Iako postoji nada da ne budem. I jako bih volela da ta nada preraste u verovatnoću, a verovatnoća u sigurno.
Dalje, sekretar prosvete na pokrajinskom nivou je ostao isti, što znači da ćemo opet imati produženo prvo polugodište. Sada bih tu sigurnost zamenila sa verovatnoćom, a verovatnoću sa nadom. Doduše, od toga ništa neće biti. Eh, tako je život karte delio.
Kada sam kod karata, još uvek nemam sreće. Neki kažu da imam lošu sreću. Ne bih to tako rekla, to je iluzija. Stvarnost je da nemam sreće jer sreća u mom mini univerzumu ne postoji. To je po defaultu.
I dalje želim da poboljšam sve što radim. Sve aspekte mogu života da unapredim na jedan bolji, moćniji nivo. Ali, izgleda da su te želje nemoguće pošto već godinu dana to želim. Doduše, čovek se uči dok je živ i ja stojim iza toga u ovom trenutku.
Eto, to je neki kraj. Ostala je još ona rečenica - Budimo viđeni, neka nas čuju!
Mislim da sam to prilično dobro obuhvatila kvizom, akcijama i debatama. Barem sam nešto ispunila...
Ne želim da ovo bude patetičan kraj, kao, zahvaljujem se svim čitaocima koji su mi pružali podršku u najcrnjim danima itd.
Znate vi svi to i znate da je ovo moj svet i da ste veoma bitni činioci u njemu.
P.S. Hvala na želji za srećan prvi dan u školi (samo da znaš, rasplakala sam se na 4:40).
Evo, sada kada sam obeležila prvi rođendan, jednu značajnu godišnjicu u životu gimnazijalca, želela bih da nastavim sa svojim daljim izlaganjem.
Pre tačno godinu dana sam sela za kompjuter i napisala svoj post o obavezama koje me čekaju. Iskreno, kada bih sada pravila kompletnu analizu i paralelu (ali neću jer me užasno mrzi i moram psihički da se pripremim za sutra), došla bih do činjenice da je ostao status quo. Uglavnom.
Ali, ne mogu da odolim da ne napišem veoma kratki presek. Naime, škola opet počinje i to me neverovatno rastužuje. Shvatila sam da me više privlače vannastavne aktivnosti od škole, ali na moju veliku žalost, bez škole nema tih aktivnosti. Uglavnom, ne vidim razlog zašto bi naš život bio jednostavan... Besmisleno, skroz besmisleno.
Opet se otvara pitanje predsednika parlamenta. Naravno, čini mi se da ove godine neće imati neki izbor, pošto je ovo demokratska zemlja, verovatno će me izabrati. Iako postoji nada da ne budem. I jako bih volela da ta nada preraste u verovatnoću, a verovatnoća u sigurno.
Dalje, sekretar prosvete na pokrajinskom nivou je ostao isti, što znači da ćemo opet imati produženo prvo polugodište. Sada bih tu sigurnost zamenila sa verovatnoćom, a verovatnoću sa nadom. Doduše, od toga ništa neće biti. Eh, tako je život karte delio.
Kada sam kod karata, još uvek nemam sreće. Neki kažu da imam lošu sreću. Ne bih to tako rekla, to je iluzija. Stvarnost je da nemam sreće jer sreća u mom mini univerzumu ne postoji. To je po defaultu.
I dalje želim da poboljšam sve što radim. Sve aspekte mogu života da unapredim na jedan bolji, moćniji nivo. Ali, izgleda da su te želje nemoguće pošto već godinu dana to želim. Doduše, čovek se uči dok je živ i ja stojim iza toga u ovom trenutku.
Eto, to je neki kraj. Ostala je još ona rečenica - Budimo viđeni, neka nas čuju!
Mislim da sam to prilično dobro obuhvatila kvizom, akcijama i debatama. Barem sam nešto ispunila...
Ne želim da ovo bude patetičan kraj, kao, zahvaljujem se svim čitaocima koji su mi pružali podršku u najcrnjim danima itd.
Znate vi svi to i znate da je ovo moj svet i da ste veoma bitni činioci u njemu.
P.S. Hvala na želji za srećan prvi dan u školi (samo da znaš, rasplakala sam se na 4:40).
4 comments:
Hepi brzdej tu ju, hepi brdej tu ju. Hepi brzdej dir misli-vecitog-putnika, hepi brzdej tu juuuuuu :D
Zelim ti jos puno, puno, puno tvojih ludacko-sarkasticnih postova, zacinjenih sa tonom ironije i besa. Ali ti isto tako zelim jos vise onih sto su bili malo vedriji i optimisticnijih... Ima ih, zar ne?
Eto, parthneru, znaj da te volim, i da cu citati tvoj blog sve dok mi ne crkne komp ili mi ne crkne internet.
Honey nadam se da ćeš biti predsednica parlamenta.
Ipak ima neko koga bi trebalo demokratski odstraniti.. (6)
Zezam se, trebaće nam da nas zasmejava XD
Ihhh, propustila sam prvi rodjendan... :( srecan ridjendan sa malo vecim zakasnjenjem[bolje ikad neko nikad, trep-trep]!!!
A za karte i srecu...mislim da te u potpunosti razumem, i mislim da je sve u tome kako razmisljas. Ako si previse racionalna persona, zaboravi iznenade nalete srecnih okolnosti. Nas to zaobilazi u veelikom krugu!! ;)
Post a Comment