Čudan je ovaj april.

Retko čega se mogu veoma jasno sećati iz detinjstva. Obično su to neke sekvence koje ne traju duže od par sekundi. Imam izlomljeno sećanje.

Jedino čega se jasno sećam jeste period kad sam imala oko šest, sedam godina. Zapravo, nije ni period, nego određena radnja koja se ponavljala. Na lokalnoj televiziji su pred vesti puštali blok pesama Enye. Tata bi me uvek pozvao da sednem pored njega. Kada bih se smestila, tata bi pojačao tv i počeo da mumla tekst. Tek sam kasnije uvidela da je to mumljanje, s obzirom da moj tata ne zna tekstove, pogotovo na irskom. Uglavnom, sedeli bismo na trosedu i gledali u taj tv. Iskreno, meni je to bilo mnogo dugo. Još uvek imam osećaj da je to trajalo oko sat vremena, iako mi isustvo i razum govore da je to trajalo mnogo manje. Tata bi povremeno rekao kako je Enya lepa žena. Kako ima kvalitetne i lepe spotove. Kako ima divan glas. I kako je lepa žena. Mislim da je Orinoco flow najviše voleo.

Otišla sam da poslušam neku pesmu što mi je prijatelj poslao. Nije me oduševila. Pomislila sam šta bih mogla da poslušam u susret ovom divnom danu. Mahinalno sam ukucala Caribbean Blue.
Suze su potekle.
Valjda sam se setila te slike iz detinjstva.


Nekako... Fali mi da bude mala i zaštićena. Život za odrasle je daleko uzbudljiv, ali, isto toliko i naporan u nekim segmentima. Da mi je barem na sat sklupčati se pored tata i gledati spotove dok on govori kako je ona lepa.

Only if.

Nacrti

Uskoro će april.
To mi je omiljeni mesec. Ne zato što sam onda rođena, nego, verujem da se onda zaista mogu osetiti sve čari proleća. Prolećne kiše, posle kojih se oseća miris zelene trave u vazduhu. Mirisni cvetovi koji su pre par dana bili pupoljci. Šarenilo. Duži dani. Sunce sa povetarcem.
Ono što ja najviše volim jeste jorgovan, koji taman cveta oko mog rođendana.
Moram da priznam, ovom proleću sam se radovala kao nikada pre.

Naravno, sve je to propalo. Svi planovi su se srušili kao domine, jedna za drugom. Cap, cap, cap.

Mrzim fakultet.

S druge strane... kupila sam cvetne helanke. I koristim voćne šampone. I sad sedim na terasi sa laptopom i slušam Nouvelle Vague. Gledam pupoljke u Beogradu. Iskreno, ne smeta mi. Ali, nekako više volim kad nemam ispit oko mog rođendana, ili možda čak, i na moj rođendan.

Upropastila sam danas jedan od omiljenih džempera. Kardinalna greška. Juče sam dovela knjige u red. Grickam nokte.

Nemam inspiracija više. Mislim da je kreativnost nešto što se mora negovati. Ne sećam se kada sam poslednji put uzela da nacrtam nešto. Kosa mi je mokra i uvija se jer je ne sušim.

Usne su mi ciklama. Podočnjaci veliki. Bili su i ranije, tako da, čisto da neko ne pomisli da se razbijam od učenja. Mada bih mogla.

Češkam se. Šugava sam.

U poslednje vreme kuvam mnogo. Nedavno sam oprala prozore terase, ali usled kiša, opet su se zaprljali. Sizifov posao, rekla bih.

Fale mi ljudi. Sledećeg vikenda idem za NS da vidim prijatelje. Volela bih da mogu da produžim.

Mislim da je najbolje da od danas prekine sve prijateljske i rodbinske veze i da se nikada više ne vratim u rodni grad. Fukala me akademska karijera, ali, doista.

Jutarnja kafa

Ponekad se zapitam: koji most?

Izašla sam na terasu. Nije to ideja vredna prezira. Spustila sam kafu na pločice. Bosa sam. Naoblačuje se. Neko je ostavio cigarete. Verovatno Rols.
Nikad nisam probala.
Kresnuh šibicu. Svetlost obasja lice.

Izmučeno. Pod maskom podočnjaka. Ulepljeni obrazi od suza. Tunjav pogled.

Povukla sam prvi dim. Neiskusno. Počela sam da kašljem. Bacila sam cigaretu preko ograde pri tom proklinjući je.

Prokleta i ja bila.
Suze su opet potekle. Stropoštala sam se u ćošak.

Kukavica sam. Nemam snage. Volje. Želje.
Fali mi. Falim sebi.
Ne želim da jutro svane. Ne želim da osetim bedu svog postojanja. Ne mogu više.
Postala sam slabić. Senka. Lunjam i lutam. Samo... ne mogu da odlutam.

Čujem prve kapi kiše. Zapravo, osetim miris. Izlazim napolje. Četiri ujutro. Nema mnogo ljudi. Grad spava. Kiša pada sve jače i jače. Poneka kap zaboli.

Potreban mi je dom. Toplina. Ljubav.

Žedna sam.

Pojavila se prva zvezda na večerašnjem nebu. Tek je 4.16 i Suncu nema ni traga. Još uvek.

iz dnevnika Ave L.

Nedeljni ručak uz Nouvelle Vague - nova tradicija

Uvek me je bilo sramota običaja. Prezirala sam tradiciju, pošto sam kul mlada osoba i to mi nije potrebno u ovom postmodernističkom globalnom društvu.

Uvek sam se stidela kada sam čula kako pričaju lokalni dijalekt. Nisam ih poštovala jer sam bila učena da je to gramatički nepravilno, i stoga, te osobe mora da su glupe kad ne poštuju standardni književni jezik države u kojoj žive.

Uvek sam prevrtala očima kada sam bila primorana da slušam zvuke tamburice. Nervirao me zvonki zvuk.

Uvek sam bila na drugoj strani porodice. Sama.

Sećam se, letos, sa napunjenih 19 godina, prevrtala sam očima na pevanje, moglo bi se reći, himne, moje nacionalne manjine unutar crkve u okviru jednog običaja u tradiciji mog naroda.

Sećam se, jesenas, sa isto toliko godina, stajala sam na Neuplatz u Klagenfurtu i pevala iste te pesme, koje sam prethodnog dana tražila na internetu, da bih, u agoniji ne iznalaženja, poslala bratu SMS poruku da mi prekuca tekst, da bih sutra dan mogla da nastupim sa pesmama moje nacionalne manjine iz mog zavičaja.

Ne mogu reći da sam odrasla preko leta.
Ni preko zime.

Jednostavno, kada sam se odvojila od doma, zavičaja, zvonkog zvuka, običaja, tradicije, shvatila sam koliko je to deo mene ma koliko se ja toj ideji opirala. Ponekad mi i previše nedostaje da čujem bunjevačke reči. Nekako mi se ozari lice kad sa pojedinim ljudima mogu da koristim majka za baku i dida za dedu.

Nedavno mi je zafalilo prisustvo na jednom običaju. Naime, svake godine, pred početak Uskršnjeg posta postoji Deb'o četvrtak. To je dan kada se jedu fanci, nešto kao krofne. Meni je to veoma neukusno, i pogotovo masno, ali, ove godine sam htela da pojedem barem jedan, makar sutra otkrila da mi se holesterol opasno povisio.

Danas sam odlučila da napravim nešto što se jede u ovom periodu. Nazvala sam mamu, a potom i majku. Mama još treba ponešto da nauči, a ja mnogo.
Ipak, ova vrsta učenja mi ne pada teško.

Jedva čekam Uskrs! Ili Cvijetnicu. Ili Pepelnicu. Svejedno, sve čekam. Ne zato što volim crkveni pogled na to, nego jer mi je to prilika da se iskupim za sve one godine neznanja i nepoštovanja tradicije.

E, sad još samo da zavolim pesme Zvonka Bogdana...

Drage single devojke,

Ne očajavajte za Dan zaljubljenih! To što još uvek niste pronašle srodnu dušu koja bi vas za ovaj praznik vodila na romantičnu šetnju kroz Prag ili na kratkih predah na Karibima, ne znači da ste jadne i mizerne. Iako pretprošli broj mnogih ženskih časopisa tako tvrdi.

Da biste izbegle depresiju, neke novine i emisije vam predlažu da jedete mnogo čokolade jer je to milion puta bolje od seksa. A kada se ugojite, pošto opet nećete biti atraktivne drugom polu, onda treba da krenete na besmislene dijete od kojih ćete za 1.5 dan izmršavati čak 15 kilograma ako ujutro jedete kavijar, za ručak kokosovo mleko, a za večeru jastoga. S obzirom da to iziskuje nešto malo više novca, onda možete čitati horoskop da vidite kako da vaš život prilagodite vašem znaku. Kada ste Queen of the day, onda sklapajte poslove, uplaćujte loto i pazite na bubrege.
A pošto ne možete da zablistate bez nove odeće, šminke i frizure, naći će se već neko ko će reći koja boja odgovara vašem tenu, kako da koristite ono što imate u frižideru da napravite opuštajuću masku, ili kako da odaberete kožnu odeću u skladu sa vašom zdepastom figurom.

Nemojte se nervirati, uvek će se naći neko ko će vama, singl, devojkama pomoći da što lakše prebrodite Dan ljubavi i da se spremiti za antivalentine'sdayparty.

S druge strane...

Srećno Valentinovo svim devojkama koje imaju nekoga!
One sad mogu da očekuju skupocene poklone, ne moraju da ugađaju sebi praveći torte kao singl devojke. Njih će njihovi momci paziti, maziti, i razmaziti vodeći ih po prestonicama Evrope, gde će uživati u dugim šetnjama, romantičnim večerama i ružinim laticama rasutim po krevetu. One su srećne i sad mogu da čitaju kako da udovolje svom muškarcu. Kako da se obuku za svog muškarca. Šta da kuvaju za svog muškarca. Kako da ga opčine. Kako da budu nedodirljive. Kako da ih zadovolje u krevetu. Kako da provere da li su im horoskopi usklađeni i da li mogu da započnu zajednički život.

Dame, mislim da u novom broju nekih novina ima kako da naterate vašeg muškarca da odluči kojim prstenom da vas zaprosi!


Tragično. Časopisi i emisije koje postoje zarad žena su zapravo toliko ponižavajući. Ono što ja nalazim najžalosnijim jeste da je to mnogim ženama orijentir za svaku bitniju odluku u životu. Šta beše o kafici sa prijateljicom gde se ovakve stvari pretresaju? Milion puta je zanimljivije. I nije toliko jadno kao članak o ženskom mozgu, ili, tajne koje žene kriju. Sve mi se čini da to pišu muškarci koji su izašli iz neke odvratne veze i sad imaju potrebu da budu dr mr specijalizovani za ženski um. Alo, bre, ne radi se to tako.

Ode emancipacija. Verujem da su mnoge feministkinje ogorčene.
Žene, ne budite isprazne i ne tražite visoku mudrost u časopisima i savetima estradnih zvezda.

Srećan Dan zaljubljenih!

Bellum omnium in omnes

U slobodi kontempliranja pokušavam da pronađem odgovore na filozofska pitanja. Zato što nisam u ispitnom roku i nemam šta pametnije da radim.

Elem (kako mrzim ovu reč!), razmišljala sam o istini. Da se ne lažemo, ne baš o istini, ali, ako bismo moje prvobitno razmišljanje sveli pod najširu kategoriju, čvrsto verujem da bi to bila istina.

Aristotel je rekao da je istina takvo saznanje koje odgovara stvarnosti. Bez obzira na ograničena znanja tada, i antički ljudi su imali spoznaju o apstraktnim pojmovima kao što je sloboda, pravda, istina i tako dalje. Međutim, kao i onda, i danas je teško doći do onog saznanja koje odgovora stvarnosti. Na tom putu prosvećenja smo sami, nažalost.

Zapravo, uvek smo sami. Usamljeni. Jedini.
Kad pomislite kako vam je teško, uglavnom se tešite, ako ste zlobni, da ima još nekome kome je gore i onda se tome naslađujete jedno desetak minuta, pa se opet vraćate u stanje opšte apatije.
Druga vrsta, meni ne omiljena, takozvani optimisti se sete svojih milih i dragih ljudi koji se opredmećuju kao prijatelji, porodica i osobe koje su tu uvek za vas. Naravno, oni vas podrže, kažu vam da gurate dalje i da će sve biti u redu.

Neće sve biti u redu. Zašto to mnogi ne mogu da shvate? Ako ti je život šugav od početka, i ako si krajnje mizantropski i pesimistički, uz sitnu dozu cinizma i sarkazma, nastrojen, život je šugav. Konstanta. Kraj priče. Nema mesta za poboljšanje. Ostatak života treba da prihvatiš neizbežnost.

Jer, činjenica je da smo sami. I da će nas svi izneveriti. Prijatelji će imati preča posla u datom trenutku ili ste im dojadili. Porodica će vas pokušati podržati, ali, i oni, kao i prijatelji, ponekad imaju neizbežne obaveze ili ih apsolutno ne interesujete. Ljudi vas iznevere. Ljudi vas razočaraju. Ljudi vas napuste. Sami ste.

Istina je da je svaki čovek sam za sebe. Pravo hobsijansko stanje. Homo homini lupus est.

To my surprise, and my delight
I saw sunrise, I saw sunlight
I am nothing in the dark
And the clouds burst to show daylight.

Do tad

Dragi čitaoci i čitačice ili čistačice i čistaoci (politička korektnost i emancipacija),

Otupela sam. Šteta što ne postoji glagol potupeti. Potupela sam. Eto, sad postoji.
Naime, moraću ozbiljnije da se pozabavim svojom akademskom karijerom, ne bi li jednog dana nešto ispalo od mene. Lažem. Akademska karijera mi i onako nije previše bitna.

Hoću da čitam. I da gledam filmove. Da posećujem predstave. Izložbe takođe. Hoću da radim sve ono što trenutno ne mogu jer sam u grču oko učenja i rokova.
Ono što je najbitnije, hoću da se izorganizujem. Da, organizacija. Red, rad i disciplina, a onda možda dođe i inspiracija za blog.

Volim da trabunjam, ali isto tako volim i da koristim kompleksne reči.

Do tad,

Vaša Naive