Jutarnja kafa

Ponekad se zapitam: koji most?

Izašla sam na terasu. Nije to ideja vredna prezira. Spustila sam kafu na pločice. Bosa sam. Naoblačuje se. Neko je ostavio cigarete. Verovatno Rols.
Nikad nisam probala.
Kresnuh šibicu. Svetlost obasja lice.

Izmučeno. Pod maskom podočnjaka. Ulepljeni obrazi od suza. Tunjav pogled.

Povukla sam prvi dim. Neiskusno. Počela sam da kašljem. Bacila sam cigaretu preko ograde pri tom proklinjući je.

Prokleta i ja bila.
Suze su opet potekle. Stropoštala sam se u ćošak.

Kukavica sam. Nemam snage. Volje. Želje.
Fali mi. Falim sebi.
Ne želim da jutro svane. Ne želim da osetim bedu svog postojanja. Ne mogu više.
Postala sam slabić. Senka. Lunjam i lutam. Samo... ne mogu da odlutam.

Čujem prve kapi kiše. Zapravo, osetim miris. Izlazim napolje. Četiri ujutro. Nema mnogo ljudi. Grad spava. Kiša pada sve jače i jače. Poneka kap zaboli.

Potreban mi je dom. Toplina. Ljubav.

Žedna sam.

Pojavila se prva zvezda na večerašnjem nebu. Tek je 4.16 i Suncu nema ni traga. Još uvek.

iz dnevnika Ave L.