U slobodi kontempliranja pokušavam da pronađem odgovore na filozofska pitanja. Zato što nisam u ispitnom roku i nemam šta pametnije da radim.
Elem (kako mrzim ovu reč!), razmišljala sam o istini. Da se ne lažemo, ne baš o istini, ali, ako bismo moje prvobitno razmišljanje sveli pod najširu kategoriju, čvrsto verujem da bi to bila istina.
Aristotel je rekao da je istina takvo saznanje koje odgovara stvarnosti. Bez obzira na ograničena znanja tada, i antički ljudi su imali spoznaju o apstraktnim pojmovima kao što je sloboda, pravda, istina i tako dalje. Međutim, kao i onda, i danas je teško doći do onog saznanja koje odgovora stvarnosti. Na tom putu prosvećenja smo sami, nažalost.
Zapravo, uvek smo sami. Usamljeni. Jedini.
Kad pomislite kako vam je teško, uglavnom se tešite, ako ste zlobni, da ima još nekome kome je gore i onda se tome naslađujete jedno desetak minuta, pa se opet vraćate u stanje opšte apatije.
Druga vrsta, meni ne omiljena, takozvani optimisti se sete svojih milih i dragih ljudi koji se opredmećuju kao prijatelji, porodica i osobe koje su tu uvek za vas. Naravno, oni vas podrže, kažu vam da gurate dalje i da će sve biti u redu.
Neće sve biti u redu. Zašto to mnogi ne mogu da shvate? Ako ti je život šugav od početka, i ako si krajnje mizantropski i pesimistički, uz sitnu dozu cinizma i sarkazma, nastrojen, život je šugav. Konstanta. Kraj priče. Nema mesta za poboljšanje. Ostatak života treba da prihvatiš neizbežnost.
Jer, činjenica je da smo sami. I da će nas svi izneveriti. Prijatelji će imati preča posla u datom trenutku ili ste im dojadili. Porodica će vas pokušati podržati, ali, i oni, kao i prijatelji, ponekad imaju neizbežne obaveze ili ih apsolutno ne interesujete. Ljudi vas iznevere. Ljudi vas razočaraju. Ljudi vas napuste. Sami ste.
Istina je da je svaki čovek sam za sebe. Pravo hobsijansko stanje. Homo homini lupus est.
Elem (kako mrzim ovu reč!), razmišljala sam o istini. Da se ne lažemo, ne baš o istini, ali, ako bismo moje prvobitno razmišljanje sveli pod najširu kategoriju, čvrsto verujem da bi to bila istina.
Aristotel je rekao da je istina takvo saznanje koje odgovara stvarnosti. Bez obzira na ograničena znanja tada, i antički ljudi su imali spoznaju o apstraktnim pojmovima kao što je sloboda, pravda, istina i tako dalje. Međutim, kao i onda, i danas je teško doći do onog saznanja koje odgovora stvarnosti. Na tom putu prosvećenja smo sami, nažalost.
Zapravo, uvek smo sami. Usamljeni. Jedini.
Kad pomislite kako vam je teško, uglavnom se tešite, ako ste zlobni, da ima još nekome kome je gore i onda se tome naslađujete jedno desetak minuta, pa se opet vraćate u stanje opšte apatije.
Druga vrsta, meni ne omiljena, takozvani optimisti se sete svojih milih i dragih ljudi koji se opredmećuju kao prijatelji, porodica i osobe koje su tu uvek za vas. Naravno, oni vas podrže, kažu vam da gurate dalje i da će sve biti u redu.
Neće sve biti u redu. Zašto to mnogi ne mogu da shvate? Ako ti je život šugav od početka, i ako si krajnje mizantropski i pesimistički, uz sitnu dozu cinizma i sarkazma, nastrojen, život je šugav. Konstanta. Kraj priče. Nema mesta za poboljšanje. Ostatak života treba da prihvatiš neizbežnost.
Jer, činjenica je da smo sami. I da će nas svi izneveriti. Prijatelji će imati preča posla u datom trenutku ili ste im dojadili. Porodica će vas pokušati podržati, ali, i oni, kao i prijatelji, ponekad imaju neizbežne obaveze ili ih apsolutno ne interesujete. Ljudi vas iznevere. Ljudi vas razočaraju. Ljudi vas napuste. Sami ste.
Istina je da je svaki čovek sam za sebe. Pravo hobsijansko stanje. Homo homini lupus est.
To my surprise, and my delight
I saw sunrise, I saw sunlight
I am nothing in the dark
And the clouds burst to show daylight.
No comments:
Post a Comment