Miran san

Tako je lepa subota danas. Gledam kroz prozor i vidim plavo nebo prošarano belim oblacima. Taj prizor me tera na spavanje, tako mekano i udobno deluje. Ni ne treba pokrivač, samo jedan jastuk za glavu. Imam osećaj da bih mogla da zaspim na vreloj zemlji dok vetar duva u zaleđini kuće. To je oduvek moj san. Da se maksimalno opustim, da zaboravim na sve brige. Želim da slušam neke lagane note u pozadini, možda neko svira gitaru; ne želim da slušam mp4 kako reprodukuje pesme. Želim da uživam na travi, da spavam slatkim snom, snom pravednika.

Još više volim da otvorim prozor leti, kada je jako sparno. Otvorim prozore, podignem roletne, zavalim se na krevet, namestim jastuke i razmišljam. Taj put ni ne treba muzika, sama ta tišina deluje veoma blagodetno. Opet, hedonista sam, uživam u svakom trenutku.

I otprilike sada taj mehurić pukne. Ne mogu to da imam. Znate zašto?

Zato što živim u prokletom gradu, u odvratnom kraju gde ljudi pljačkaju, obijaju se kuće, krade se u sred bela dana, ma i puca se drugima u nogu u sred bela dana! Idila! Naprosto, poželim sada da legnem na dvorište, nikoga nema kod kuće. Savršeno, zar ne? E, nije! Zato što onda moram da zatvorim sve prozore i da pokušam da se ne trzam na svaki čudan šum, zvuk iz ulice itd. Uglavnom, više premrem od straha nego što uživam.

Isto tako, uveče ne mogu da otvorim prozor i podignem roletne. Pošto idioti se šetaju ulicom, viču svašta, pevaju svašta, čak se i potuku. Naravno, zaboravila sam da spomenem da mi prozor izlazi na ulicu. Znači, mnogo je dobar vazduh, nimalo zagađen ili tako nešto, Bože ne.
Zato volim da odem kod rođaka, oni žive na drugom spratu, mogu slobodno da dišem. Kakvo olakšanje.

Eto, samo sam htela da pokažem koliko mi je ugrožena sloboda činjenicom da živim u ovoj državi. Sada je neko zvonio na kapiji... Štrencula sam se.

Everything he does is magic

Dobro jutro.

Zaljubila sam se? Ne mogu to baš nazvati nekim zaljubljivanjem, više je to bolest, neka opsesija. Naime, svake godine se ja barem dva puta zaljubim u neku poznatu ličnost. Saznam sve o njima što je dostupno na Internetu, njihove uloge proučim, muziku detaljno prostudiram itd. I onda dolazi trenutak kada iz tih osoba izdvajam ono što je sjajno i pravim nekog imaginarnog muža za sebe, što je bolesno.

Da, u ovom periodu se ponašam kao šiparica, kao tinejdžerka kojoj su se tek izbacile bubuljice, a ubila bi za koncert Tokio Hotela. To je mnogo loše...

Uglavnom, da već kažem na koga sada balavim, najblaže rečeno.
Džejson Sigal, većini poznatiji kao Maršal Eriksen iz serije How I Met Your Mother.
Moram da priznam, prvo mi se Ted svideo iz te serije, nekako sam se povezala sa tim večitim jadnikom i romantikom. I onda sam videla tog lika, ogromnog tipa koji se poprilično smotano bori za svoje mesto pod suncem.

Ovo je prvi put da nisam vadila deliće, nego sam napravila simbiozu. Lika i glumca koji tumači tog lika.

Volim muškarce koji su visoki, kojima se vidi radost u očima, i koji imaju lepa usta. Takođe, kovrdžava kosa nije na odmet, a može i obična, lepo ošišana. Treba da bude opušten, a i da se trudi, da ima san za koji živi, da se bori za ono što voli da radi. Trebalo bi da ima neka malo neobičnija interesovanja i da ga ni u jednom trenutku nije sramota njegovih detinjastih ideja.

Može da se bavi sportom, mens sana in corpore sano. Treba da bude pametan i duhovit. Ne duhovit da zna da ispriča vic, nego, da se u datom trenutku može pozvati na neku rečenicu, napraviti sarkastičnu opasku ili interesantan osvrt. Treba da voli svim srcem. I da grli. I ljubi, naravno. Treba da bude savršen, očigledno. I previše idealističan...

I da li on postoji uopšte?

Slika i prilika

Nikada neću biti kao mama!
Ja neću biti kao ti tata!
Mene moja deca neće mrzeti...

Laž. Laž. Laž. Laž. LAŽ.

Krenimo od biologije. Zapravo, genetike. Vi ćete biti kao vaši roditelji, kraj bilo kakve diskusije. Ipak, vaši su geni u pitanju, ako ništa drugo, fizičke osobine su im zagarantovane. Tako da, okanite se tih praznih tinejdžerskih rečenica iz loših komercijalnih tinejdžerskih američkih filmova.

Psihologija. Uloge, učenje po modelu itd. Jednostavno, ako odrastate u porodici gde tata pere suđe, a mama popravlja cevi, shvatićete da nema muških i ženskih poslova. U slučaju da ste vaspitani veoma liberalno, tome ćete i vi težiti. Čak ćete razviti, odnosno, poprimiti iste grimase vaših roditelja ili ćete se na isti način ponositi svojim detetom, koristeći iste rečenice prilikom toga. Ne možete pobeći od okoline, očigledno.


Ponekad samu sebe uhvatim kako sam pljunuta mama dok grdim brata ili kako sam isti tata dok slušam neke ljude. I mrzim sebe jer želim da budem nešto novo, da izmislim novi način, da budem skroz drugačija osoba. Zapravo samo sebe zavaram, kao i većina.

Imaću iste bore od smejanja kao moja mama, biću isto toliko nervozna kao moj tata, podržavaću muža dok grdi decu kao što moji roditelji rade. I deca će me mrzeti jedno vreme. Tada ću znati da sam apsolutno dobar roditelj. I da će moja deca odrasti u takve ljude. I imaću fino vaspitane unuke.

Cats in the Cradle

A child arrived just the other day,
He came to the world in the usual way.
But there were planes to catch, and bills to pay.
He learned to walk while I was away.
And he was talking 'fore I knew it, and as he grew,
He'd say, I'm gonna be like you, dad.
You know I'm gonna be like you.

And the cat's in the cradle and the silver spoon,
Little boy blue and the man in the moon.
When you coming home, dad? I don't know when,
But we'll get together then.
You know we'll have a good time then.

My son turned ten just the other day.
He said, Thanks for the ball, dad, come on let's play.
Can you teach me to throw? I said, Not today,
I got a lot to do. He said, That's ok.
And he walked away, but his smile never dimmed,
Said, I'm gonna be like him, yeah.
You know I'm gonna be like him.

And the cat's in the cradle and the silver spoon,
Little boy blue and the man in the moon.
When you coming home, dad? I don't know when,
But we'll get together then.
You know we'll have a good time then.

Well, he came from college just the other day,
So much like a man I just had to say,
Son, I'm proud of you. Can you sit for a while?
He shook his head, and he said with a smile,
What I'd really like, dad, is to borrow the car keys.
See you later. Can I have them please?

And the cat's in the cradle and the silver spoon,
Little boy blue and the man in the moon.
When you coming home, dad? I don't know when,
But we'll get together then.
You know we'll have a good time then.

I've long since retired and my son's moved away.
I called him up just the other day.
I said, I'd like to see you if you don't mind.
He said, I'd love to, dad, if I could find the time.
You see, my new job's a hassle, and the kid's got the flu,
But it's sure nice talking to you, dad.
It's been sure nice talking to you.
And as I hung up the phone, it occurred to me,
He'd grown up just like me.
My boy was just like me.

And the cat's in the cradle and the silver spoon,
Little boy blue and the man in the moon.
When you coming home, dad? I don't know when,
But we'll get together then.
You know we'll have a good time then.

Gledajući svoju omiljenu seriju, naletela sam na ovu pesmu, odnosno, proguglovala sam je. Eto, korist od stalnog gledanja jedne epizode.

0+

Za čitanje i razumevanje ovog posta, morate da slušate ovu pesmu čim krenete da čitate prve redove. Nije ništa obavezno, ali daje jedan fin šmek celom postu (uostalom, svi junaci iz serija uvek imaju neku pozadinsku muziku u ovakvim situacijama).

Polako se bliži kraj avgusta. Da, znam da je početak, ali pošto kraj i početak godine računam po školskom kalendaru, ovo su kao prve nedelje decembra.

Pre svega, naputovala sam se. Dobila sam inspiraciju za ovaj post dok sam putovala kod drugarice u Kikindu. Naime, išla sam u Sloveniju, Dansku, Češku i Slovačku, a proletela sam iznad par zemalja. Takođe sam išla i po zemlji, na turnire i u posete prijateljima. Svaki put kada sednem u autobus/voz/šinobus, preplavi me neki osećaj sreće, ispunjenja, jer znam da sam sve to sama postigla. Izborila sam se za svoje mesto u debati, društvu i svetu oko mene.
Gledajući unazad, još sam uvek nesvesna koliko sam postigla ove godine.

Naravno, pored toga što imam do sad najveći uspeh u školi, veće mi je zadovoljstvo što sam bila izabrana za Dansku, što sam pobedila na debatnom turniru i što sam proglašena prvim govornikom. To je moj materijalni dobitak, ma koliko čudno zvučalo. Kao posao u koji sam ulagala dosta toga i konačno dobijam onu veliku, odavno zasluženu platu.

Kada smo kod dobitaka, upoznala sam mnogo divnih ljudi. Znam da skoro u svakom gradu imam prijatelja. Znam da bi za neke prijatelje uradila sve što treba. Pitala me je jedna prijateljica kome bih pomogla od prijatelja da sakrije leš. Nisam znala da odgovorim, jer bih to uradila za dosta ljudi. Ima neke osobe koje više cenim, neke manje, ali na kraju dana znam da postoje i da su tu.

Eh, da, bila sam voljena i volela. Nikada na romantičan način, naravno. Dugo već nisam bila zaljubljena, i iskreno, ne znam da li je to dobro ili loše. Ne igram za drugu ekipu, niti sam osoba koja mrzi veze. Jednostavno, nisam dovoljno zrela, ne trudim se ni najmanje, ne želim da budem u vezi. Za sada. Uostalom, znam da ću uvek biti voljena i da ću voleti, makar moju porodicu. A, i to je nešto.

Još nešto - mrzim logiku! Ne znam šta ću da upišem! Ne znam da li ću da položim neke ispite! Neću ići na more! Ne izlazim u klubove!

Eto, dobili smo uvid u proteklu godinu. Smatram da je ova godina iznad nule na skali. Sve zavisi kako je kome okrenuta ta skala, da li je taj prostor pozitivan ili negativan. A meni je konačno na pozitivnom!

Važi...

Ovo mi teško pada... Da napišem nešto što bi bilo idealno i čime bi se mojih par čitalaca zadovoljilo. Ali, realno, pošto niko ne čita ovo, konačno imam priliku da stavim sve na papir. Možda bude manje zbrka u glavi, tj. možda pronađem rešenje.

Površinski kop

Vreme me užasava, blago rečeno. Nedelju dana je ledeno vreme, ne postoji dan kada nije padala kiša, a ova nedelja je uvid u situaciju u paklu.
Naravno, pošto sam prokleti meteropata, sada patim, kao što sam i celu prethodnu nedelju patila. Ali neću da pijem lekove, barem ne stalno, jer je to loše. Pre svega, imam samo 18 godina, a osećam se kao da imam 118. Ne treba mi još hrpa lekova da bih imala propusnicu za gerontološki.

No, previše lupetam, jer me i sada boli glava. I muva me njaka. Insekti me ovih dana izluđuju... Ne mogu da spavam redovno. Sanjam gluposti, i to teške. Smrti prijatelja, scene iz HP, rituale i to neke ekstremno čudne. Žalosno, ponekad sam srećna kada ne sanjam.

No, tu je negde i vozački koji sam pala apsolutno nepravedno, ali mi se opet ne objašnjava zašto. Nisam sigurna da ljudi shvataju uopšte to.

Dubinska okna

Eh... Prijatelji, samoća, fakultet, roditelji, NEUSPEH.

Baš me mrzi da objašnjavam, ali, daću sve od sebe. Što se tiče prijatelja, jednostavno je. Želim da ih vidim i želela bih sve da vidim. Ali to nije moguće. I onda imam osećaj da ih gubim, ali ih mnogo volim i krivo mi je što ne mogu svima da se posvetim na jednak način. To takođe boli. I još me više boli što neki ljudi idu na fakultet, što moj prijatelj ne dolazi na kamp i što je sve tako jadno.

Samoća, prikladno. Leto je, svi idu na more, sa dečkom ili devojkom. Mogu reći, ponosno, tokom godine mi ne smeta što nemam dečka, ali, kada imam malčice više vremena, onda mi počinje blago smetati. Ne izlazi mi se iz kuće jer se na svakom ćošku neko hvata i uživa u čaroliji leta. Blah...

Fakultet je nešto što me guši, ali ne metaforično. Dilema milion, rešenje nijedno. Da li da idem, da li da se trudim uopšte, ako odem, da li da studiram u zemlji itd. Najveći problem je šta da studiram, jer, ne bih da pogrešim. I upropastim sebe.

Roditelji vide da sam potištena, ali, moraju da budu roditelji, očigledno. Gnjave i smaraju jer ja imam raspust, a oni nemaju. Ponekad bih volela reći da mi je jako žao, ali, oni koji se trude imaju raspust. Naravno, to nije tačno, ali kada udaram tako nisko, jasno je kakva situacija ume da bude.

I na kraju, lajtmotiv ove jadikovke - neuspeh. Jednostavno, to je nešto čega se mnogo bojim, i sveprisutan je, ovog raspusta pogotovo.

Iako znam da niko neće pročitati ovo, možda mi jednom bude lakše.

Kul.

Dima

Dima, u zdravlje!
Ne mogu da verujem da se sutra udaje Isa za onog kretena Damjana!
Šime, smanji doživljaj. Tako je moralo da bude... Nemoj nešto da pokušavaš, gledam te!
U pravu si... Prošao je taj voz, nema više čemu da se nadam... Osim...
Ne, Šime, ne! Ne, ne, ne! Zaboravi na Milu! Ispalila te pre tri meseca, ako je vidiš, ispaliće te opet. Izvini, najbolji si mi prijatelj, ali, ne budi idiot, molim te!
Ah, valjda imaš pravo. Valjda.

Namestili ste kravate?
Da, Damjane, jesmo. Šime, moram da otrčim do auta, pravi društvo Damjanu.
Eeeeee, ček... Ode. Nego, mogu nešto da te pitam, u poverenju?
Da, naravno.
Znači, na vašoj vereničkoj zabavi sam video jednu devojku, zove se Mila i ona...
Mila?! Da, znam je, ako na to ciljaš. Ona je prijateljica moje sestre. Zašto?
Ozbiljno? Pa, ovaj, pričali smo, i ovaj, onda je ona otišla, pa je ostavila jaknu, tj. otišla
je, a jakna je bila kod mene i... Hoću da joj vratim jaknu.
Naravno... Dolazi ovde, znaš?
Dolazi?! Mislim, dolazi? Baš dobro, taman da joj uzmem broj da bih joj mogao vratiti tu jaknu.
Da... E, čujem Dimu, ostavljam te i idem polako u crkvu. Znaš, Isa je veoma nervozna ovih dana, jedva čekam da venčanje prođe!
On čeka...
Šta si rekao?
Rekao sam sigurno čekaš. Vidimo se!
Vidimo se!

...

Ceremonija je bila divna... Idem da se ispovraćam od prevelike ljubavi.. Dima, rekao sam ti da sam saznao ko je Mila?
Ne, ne, ne! Zašto si budala? Šta ćeš sada da radiš? Molićeš je da izađete? Kleči ćeš na kolenima? Pisati tragična ljubavna pisma? Šta ćeš patetično da uradiš, Šime?

Ništa, naći ću je.
A kako, ako mogu da te pitam? Gužva je, i to poprilična.
Znam kako...
Šime, ne mikrofon! Ma daaaaaaaaaaaj!

Izdaja samih sebe

Šta biste uradili da se sutra probudite i da saznate da je u toku noći umro član vaše porodice?
Kako biste reagovali da vas u sred dana pozovu i kažu da je član vaše porodice iznenadno umro?
Da li biste bili pribrani da član vaše porodice umre ispred vas?

Šta biste uradili?

Možete da požalite što ste bili u svađi i niste stigli da se pomirite.
Ili da se kajete što niste još jednom rekli volim te. Ili što se niste poljubili pre rastanka.
Ili što se par meseci niste videli.
Ili par godina.

Interesantno je što je svaki trenutak dragocen, a obično ga sebično trošimo. I ne marimo, niti se brinemo. Uvek ima vremena, zar ne?

Nema vremena, niti ga je ikada bilo, niti će ga ikada biti.
Postoje trenuci, životno bitni trenuci koje ne umemo da iskoristimo, nego ih bacamo u stranu, stvaramo prošlost, a budućnost dočekujemo žaleći te trenutke.

Zar nije sadašnjost najbitnija?