Tako je lepa subota danas. Gledam kroz prozor i vidim plavo nebo prošarano belim oblacima. Taj prizor me tera na spavanje, tako mekano i udobno deluje. Ni ne treba pokrivač, samo jedan jastuk za glavu. Imam osećaj da bih mogla da zaspim na vreloj zemlji dok vetar duva u zaleđini kuće. To je oduvek moj san. Da se maksimalno opustim, da zaboravim na sve brige. Želim da slušam neke lagane note u pozadini, možda neko svira gitaru; ne želim da slušam mp4 kako reprodukuje pesme. Želim da uživam na travi, da spavam slatkim snom, snom pravednika.
Još više volim da otvorim prozor leti, kada je jako sparno. Otvorim prozore, podignem roletne, zavalim se na krevet, namestim jastuke i razmišljam. Taj put ni ne treba muzika, sama ta tišina deluje veoma blagodetno. Opet, hedonista sam, uživam u svakom trenutku.
I otprilike sada taj mehurić pukne. Ne mogu to da imam. Znate zašto?
Zato što živim u prokletom gradu, u odvratnom kraju gde ljudi pljačkaju, obijaju se kuće, krade se u sred bela dana, ma i puca se drugima u nogu u sred bela dana! Idila! Naprosto, poželim sada da legnem na dvorište, nikoga nema kod kuće. Savršeno, zar ne? E, nije! Zato što onda moram da zatvorim sve prozore i da pokušam da se ne trzam na svaki čudan šum, zvuk iz ulice itd. Uglavnom, više premrem od straha nego što uživam.
Isto tako, uveče ne mogu da otvorim prozor i podignem roletne. Pošto idioti se šetaju ulicom, viču svašta, pevaju svašta, čak se i potuku. Naravno, zaboravila sam da spomenem da mi prozor izlazi na ulicu. Znači, mnogo je dobar vazduh, nimalo zagađen ili tako nešto, Bože ne.
Zato volim da odem kod rođaka, oni žive na drugom spratu, mogu slobodno da dišem. Kakvo olakšanje.
Eto, samo sam htela da pokažem koliko mi je ugrožena sloboda činjenicom da živim u ovoj državi. Sada je neko zvonio na kapiji... Štrencula sam se.
Još više volim da otvorim prozor leti, kada je jako sparno. Otvorim prozore, podignem roletne, zavalim se na krevet, namestim jastuke i razmišljam. Taj put ni ne treba muzika, sama ta tišina deluje veoma blagodetno. Opet, hedonista sam, uživam u svakom trenutku.
I otprilike sada taj mehurić pukne. Ne mogu to da imam. Znate zašto?
Zato što živim u prokletom gradu, u odvratnom kraju gde ljudi pljačkaju, obijaju se kuće, krade se u sred bela dana, ma i puca se drugima u nogu u sred bela dana! Idila! Naprosto, poželim sada da legnem na dvorište, nikoga nema kod kuće. Savršeno, zar ne? E, nije! Zato što onda moram da zatvorim sve prozore i da pokušam da se ne trzam na svaki čudan šum, zvuk iz ulice itd. Uglavnom, više premrem od straha nego što uživam.
Isto tako, uveče ne mogu da otvorim prozor i podignem roletne. Pošto idioti se šetaju ulicom, viču svašta, pevaju svašta, čak se i potuku. Naravno, zaboravila sam da spomenem da mi prozor izlazi na ulicu. Znači, mnogo je dobar vazduh, nimalo zagađen ili tako nešto, Bože ne.
Zato volim da odem kod rođaka, oni žive na drugom spratu, mogu slobodno da dišem. Kakvo olakšanje.
Eto, samo sam htela da pokažem koliko mi je ugrožena sloboda činjenicom da živim u ovoj državi. Sada je neko zvonio na kapiji... Štrencula sam se.
No comments:
Post a Comment