Postoje par stvari koje baš mrzim. Da, mržnja je teška reč, ali je ovde sasvim opravdano da je iskoristim. Mrzim leto, bazene u rodnom gradu i okolini i venčanja. Uuuu, zamislite letnje venčanje kraj bazena? Ne bi to bilo kao ostvarenje mojih snova?!
Nego, pisala sam o mržnji prema letu, verovatno se svugde provlači kao lajt-motiv. Što se tiče bazena, verovatno sam negde spomenula. Trenutno je najbitnije venčanje.
Ah, venčanje. Sveti obred u kome dve osobe stupaju pod jedan krov pred njihovim najbližima. Izjavljuju večnu ljubav. Otvoreno iskazuju emocije. Pripremaju se da zaplove u more sreće, radosti, ljubavi, vere i nade.
Wrong. Wrong. Wrong. WRONG.
Možda je mladencima tako. Naravno, to je njihov dan, hoće da sve bude savršeno itd. Ali, realno, ne znači da će sada sve da bude u redu, da će teći med i mleko. To nije realan život, to je Barbi život. Ali, onih lepih Barbika sa kojima sam odrastala, ne ove nove šugave i ružne.
Nego, da se vratim temi. Ne volim da idem na venčanja i svadbe (postoji razlika) iz sledećih nekoliko razloga:
1. Uparenost
Svako ima nekoga, svi se vole, svako želi da priča sa svakim. Aaaaa, previše svak-raznoraznih nastavaka. Uglavnom, svi se toga dana prisećaju ili svog venčanja ili svih srećnih i zaljubljenih trenutaka. I, naprosto, to je krajnje loša atmosfera za ljude koji nemaju nikoga, tj. nemaju drugi deo svoje ličnosti.
Prvi razlog me dovodi do drugog, a to je...
2. Nema teme
Bez obzira što imam 18 godina, ljudi ne znaju kako da se postave prema meni. Ne mogu da razgovaraju sa mnom kao sa detetom, a ne mogu ni kao sa odraslom osobom. Tada mi je najgore, jer ispada da sam mentalno ograničena osoba, da ne znam šta se dešava u svetu oko mene i da sam toliko propalitet da kada odem kući treba da se prekrijem i nikada više ne napustim svet mog kreveta. E, to je stvarno odvratno.
3. Rođaci
Ovaj razlog je sličan prethodnom. Naime, pojavljuju se rođaci koje dugo nisam videla. I tada kreće masa gestova, mimika i tri najgluplja pitanja ikada. Hvataju me za kosu, uši, obraze, govore kako sam porasla. O, Bože... Ipak, to nije najgore. Aaah, teško mi je da pišem o tome, skoro se onesvestim. Ali, biću hrabra. Kreću sa pitanjima i odgovorima, FAQ. Baš je fak.
- Kako si narasla! Koliko imaš godina?
A, stvarno, dobro je! U koju školu ideš? Koji razred?
Super, to je baš dobro. Šta ćeš da upišeš? (postoji dva odgovora)
Ne znaš? Pa, dobro, pametna si, smislićeš nešto/To ćeš da upišeš? Odlično, srećno!
Pozdravi tvoje!
Fuj, fuj, fuj! Mrzim to, zaista. Uostalom, ako sam pametna, zašto ne pričate sa mnom?!
4. Stolovi
Nekako se uvek dogodi da budem jedina osoba mog godišta, plus-minus pet godina. Ne znam kako mi to pođe za rukom, ali dobro. I tako sedim za stolom gde su deca do 13 godina. Super. Stalno me vuku i zapitkuju nešto, pošto sam ja njima tamo najkul osoba. Jej!
Na kraju, kada se sprijateljim sa njima, shvatim da to i nije tako loše, ali ipak, i dalje boli što sam uvek za tim stolom...
5. Muzikaaaaa
Da, biću jako kratka. Znači, u našem narodu bez narodne muzike nema veselja. Mislila sam da bez alkohola nema veselja, ali, dobro, opet nisam u pravu. E, da, čekam svadbu sa rok muzikom. Ne, iščekujem. Veoma nestrpljivo.
6. Neobično?
Ne daj Bože da se razlikujem po obući/odeći. A uvek se razlikujem, jer se moj mentalitet razlikuje od ostalih. Tako da, uvek me gledaju kao da sam pala sa Jupitera, što je ponekad u redu, ali vremenom dojadi. Zapravo bih trebalo da gledam ja u njih, a ne obrnuto. Malodušnici.
7. Doček
E, to stvarno mrzim! Sve oči uprte u tebe, ne znaš kako da odreaguješ, smeješ se nervozno... Odvratan osećaj. Kao i čestitanje. Na čemu čestitam? Što su napravili svadbu od milion ljudi i što su neverovatnu cifru spiskali na sve? U tom, slučaju, čestitam! Nema tu čestitanja zbog ljubavi, oni se svakako vole, ne?
Eto, gotova je moja lista. Moram da se zahvalim mojoj prijateljici koja je danas otišla na bojno polje uprkos svemu. Ona mi je bila inspiracija.
Nego, pisala sam o mržnji prema letu, verovatno se svugde provlači kao lajt-motiv. Što se tiče bazena, verovatno sam negde spomenula. Trenutno je najbitnije venčanje.
Ah, venčanje. Sveti obred u kome dve osobe stupaju pod jedan krov pred njihovim najbližima. Izjavljuju večnu ljubav. Otvoreno iskazuju emocije. Pripremaju se da zaplove u more sreće, radosti, ljubavi, vere i nade.
Wrong. Wrong. Wrong. WRONG.
Možda je mladencima tako. Naravno, to je njihov dan, hoće da sve bude savršeno itd. Ali, realno, ne znači da će sada sve da bude u redu, da će teći med i mleko. To nije realan život, to je Barbi život. Ali, onih lepih Barbika sa kojima sam odrastala, ne ove nove šugave i ružne.
Nego, da se vratim temi. Ne volim da idem na venčanja i svadbe (postoji razlika) iz sledećih nekoliko razloga:
1. Uparenost
Svako ima nekoga, svi se vole, svako želi da priča sa svakim. Aaaaa, previše svak-raznoraznih nastavaka. Uglavnom, svi se toga dana prisećaju ili svog venčanja ili svih srećnih i zaljubljenih trenutaka. I, naprosto, to je krajnje loša atmosfera za ljude koji nemaju nikoga, tj. nemaju drugi deo svoje ličnosti.
Prvi razlog me dovodi do drugog, a to je...
2. Nema teme
Bez obzira što imam 18 godina, ljudi ne znaju kako da se postave prema meni. Ne mogu da razgovaraju sa mnom kao sa detetom, a ne mogu ni kao sa odraslom osobom. Tada mi je najgore, jer ispada da sam mentalno ograničena osoba, da ne znam šta se dešava u svetu oko mene i da sam toliko propalitet da kada odem kući treba da se prekrijem i nikada više ne napustim svet mog kreveta. E, to je stvarno odvratno.
3. Rođaci
Ovaj razlog je sličan prethodnom. Naime, pojavljuju se rođaci koje dugo nisam videla. I tada kreće masa gestova, mimika i tri najgluplja pitanja ikada. Hvataju me za kosu, uši, obraze, govore kako sam porasla. O, Bože... Ipak, to nije najgore. Aaah, teško mi je da pišem o tome, skoro se onesvestim. Ali, biću hrabra. Kreću sa pitanjima i odgovorima, FAQ. Baš je fak.
- Kako si narasla! Koliko imaš godina?
A, stvarno, dobro je! U koju školu ideš? Koji razred?
Super, to je baš dobro. Šta ćeš da upišeš? (postoji dva odgovora)
Ne znaš? Pa, dobro, pametna si, smislićeš nešto/To ćeš da upišeš? Odlično, srećno!
Pozdravi tvoje!
Fuj, fuj, fuj! Mrzim to, zaista. Uostalom, ako sam pametna, zašto ne pričate sa mnom?!
4. Stolovi
Nekako se uvek dogodi da budem jedina osoba mog godišta, plus-minus pet godina. Ne znam kako mi to pođe za rukom, ali dobro. I tako sedim za stolom gde su deca do 13 godina. Super. Stalno me vuku i zapitkuju nešto, pošto sam ja njima tamo najkul osoba. Jej!
Na kraju, kada se sprijateljim sa njima, shvatim da to i nije tako loše, ali ipak, i dalje boli što sam uvek za tim stolom...
5. Muzikaaaaa
Da, biću jako kratka. Znači, u našem narodu bez narodne muzike nema veselja. Mislila sam da bez alkohola nema veselja, ali, dobro, opet nisam u pravu. E, da, čekam svadbu sa rok muzikom. Ne, iščekujem. Veoma nestrpljivo.
6. Neobično?
Ne daj Bože da se razlikujem po obući/odeći. A uvek se razlikujem, jer se moj mentalitet razlikuje od ostalih. Tako da, uvek me gledaju kao da sam pala sa Jupitera, što je ponekad u redu, ali vremenom dojadi. Zapravo bih trebalo da gledam ja u njih, a ne obrnuto. Malodušnici.
7. Doček
E, to stvarno mrzim! Sve oči uprte u tebe, ne znaš kako da odreaguješ, smeješ se nervozno... Odvratan osećaj. Kao i čestitanje. Na čemu čestitam? Što su napravili svadbu od milion ljudi i što su neverovatnu cifru spiskali na sve? U tom, slučaju, čestitam! Nema tu čestitanja zbog ljubavi, oni se svakako vole, ne?
Eto, gotova je moja lista. Moram da se zahvalim mojoj prijateljici koja je danas otišla na bojno polje uprkos svemu. Ona mi je bila inspiracija.
Ivana, ovo je za tebe!
7 comments:
Docekaces rok vencanje, jer ce moje da bude takvo. :D Mislim, let's face it, kako sam krenula udacu se pre fakulteta (ne daj Boze). Enivej, moje vencanje ce biti malo, i sa stilom, i neces se isticati po odeci jer ce ljudi tamo da budu kul. :D Tako da, strpi se jos malo. :D
I, da.. Da li se meni cini, ili se ovaj blog pretvara u mesto za iskaljavanje mrznje? :D Bas mi se svidja.
Hahah, looking forward :D
nego, i moje će biti kul, ako bude ikada, naravno :P
Blog kao blog je mesto za iskaljivanje mržnje - definicija bloga iz Ivaninog univerzalnog rečnika izdanje 2009. xD
Mislim, baš me hoće ovih dana, samo primećujem šta mi smeta...
blago tebi kada mozes o necemu lepsem da razmisljas, meni su trenutno bugari u glavi i to sve zbog ove lektire Vreme smrti. Jes počela čitat?
Ne vidim kako je to lepše, ali u redu. Nego, nabavila sam nekako 3. i 4. knjigu, niko nema prve dve i glupo mi je da počnem da čitam od sredine...
Kako ti napreduješ?
Pa kad se uživiš sanjaš tak neke motive od kojih se posle ne osećaš dobro...šta zna-ja...kažeš 3 i 4, po kojoj logici su ti to dali, majku im božiju?
Bez obzira na sve, i dalje mislim da se meni ta knjiga neće svideti.
Pa, tetka predaje srpski i uglavnom, neko joj nije vratio prva dva dela, pa sam uzela druga dva. Bolje išta nego ništa.
E baš nisam ništa zapisao od prva-dva dela, a ovamo slomih ruku zbog trećeg i četvrtog dela. Ispisao sam se više no sam pisac.
Post a Comment